Prikaz knjige „Zvezde nad Berlinom“ Sare Matijas (A Berlin Love Song, 2017), izdanje Evro Book 2017, prevod sa engleskog: Tatjana Simonović i Vladimir D. Janković
Roman kome su prevodioci zapravo učinili uslugu promenom naslova iz „Berlinska ljubavna pesma“ u „Zvezde nad Berlinom“, od početka je pogrešno predstavljen kao young adult (tinejdž) ljubavna priča. Naglašavam reč pogrešno, zato što uprkos (ispostavilo se, pogubnom) nastojanju autorke da u prvi plan istakne romantičnu prirodu paralelnog narativa, njegova najveća dubina i snaga do izražaja dolaze kada se, upravo suprotno, ta dva toka priče ne ukrštaju.
Inspirisana jednom izložbom, Sara Matijas je odlučila da „zagrebe“ po onom delu istorije Drugog svetskog rata i Holokausta koji nekako uporno ostaje u senci mnogih (da se razumemo, neophodnih) svedočanstava o genocidu počinjenom nad Jevrejima. Reč je o masovnim istrebljenjima romske populacije, poznatim kao Porajmos. Odabrani pripovedački pristup je povezivanje puteva Maksa Hartmana i Lili Petalo u osvit rata (1939), pa zatim pri drugom i sudbinskom susretu (1942), kada okolnosti čine njihove razlike u nacionalnosti i socijalnom statusu još i najbezazlenijom od svih prepreka.
Maks i Lili se upoznaju sasvim slučajno, kao četrnaestogodišnjaci, u kolima za proricanje sudbine pri čuvenom „Cirkusu Petalo“ koji vodi njena porodica. Lili se u vardo (romska vagon-kuća, tek prvi od pojmova koje neupućeni čitalac može naučiti o zanimljivoj nomadskoj kulturi) uvukla neplanirano, u poslednjem trenutku odmenivši baku, čuvenu gataru, istovremeno kršeći dve nepisane zabrane. Prva se tiče korišćenja špila tarota, usled čega Maksov dolazak i karte koje se tim povodom otvaraju tumači kao nedvosmislenu pretnju; drugi prestup odnosi se na razvijanje interesovanja za gadžu (belca). Fatalistički znaci pokazuju se kao jezivo opravdani još iste večeri, kada zbog želje da se dokaže pred novim poznanikom prisutnim tamo negde u publici, Lili – zvezda na trapezu – pravi grešku usred tačke i nenamerno prouzrokuje da joj nastrada partner Rolo, inače ljubav njene sestre Fride. Tragediju prati napad Nemačke na Poljsku i munjevito povlačenje trupe sa tek zauzetog mesta za predstave.
Karte nam uvek pokažu šta može da se desi, ne šta će tačno da se desi. Mi sami biramo svoj put.
Tri godine kasnije, kada se Petalovi u već ratom zahvaćenoj prestonici Nemačke kamulfliraju, iznova osvajajući scenu kao tobožnji španski zabavljači, novi i ovoga puta u svakom pogledu brži, konkretniji, ali na propast tako očigledno osuđen razvoj veze između Maksa i Lili, ponovo prate jačanje, zatim i neminovni krah razornog sna Nemaca o dominaciji putem širenja nacističke ideologije. Posle nekog vremena skrivanja i, u obuzetosti prvom „od života većom“ strašću, zaboravljanja na okolnosti pod kojima se ta ljubav rađa, Lili i Maks postaju žrtve društveno-istorijskog konteksta. Sumnjičenja, dojave, stalni rizici, naposletku odvode nju u Aušvic sa čitavom porodicom, a njega u Normandiju, gde postaje deo čete regrutovanih adolescenata. I ponovo se, tek kao razdvojeni, njihovi glasovi i životni tokovi pokazuju istinski zanimljivim.
Naime, koliko god negde važilo privlačenje suprotnosti, ovde je svako od likova zasebno daleko življi, inspirativniji, potpuniji portret. Lili i njen svet reprezentuju slobodno kretanje ciganske trupe, vrhunskih cirkuskih artista koji se odmalena obučavaju za tu vrstu veština i potpuno su samouvereni u svom pozivu. Njihova zajednica je čvrsto povezana i u sebe zatvorena poštovanjem pravila „beli sa belima, Romi sa Romima“, pri čemu Lili sa prvim znacima devojaštva biva verena za Marka, sina dresera konja. Iako želi, junakinja ipak ne uspeva da prema njemu oseti više od sestrinske ljubavi, čemu je kao kontrast postavljena privrženost koju njena sestra i njegov brat gaje jedno prema drugom. Stoga šok i griža savesti usled Rolove pogibije jesu prvi prekretnički događaji za radnju, signal osujećenosti buduće tajne veze sa Maksom.
- Tomas Man je bio oštar kritičar nacizma i vođe a Beograd čuva jednu dragocenu prepisku
- Ženskih autora i likova više u viktorijanskim nego u modernim romanima
I pored prisustva određenih stereotipa, Petalovi nisu „tipični“ Romi, barem ne na način kako ih vide „uredni građani“. Lilin i Fridin snalažljivi otac u svakoj prilici nastoji da ih pošalje na školovanje, razvija osećanje ponosa u njima i svest o integritetu. Lili vrlo dobro zna ko je i samo u potpunoj prirodnosti nalazi suštinu, a njihov svet je šarolik, vibrantan, pun duše i temperamenta romskih usmenih predanja, putovanja širom kontinenta, života pod otvorenim nebom, sjaja cirkuske arene i tajanstvenosti proročanstava.
Sa druge strane, Maks potiče iz berlinske građanske porodice čija unutrašnja dinamika takođe sadrži mnoštvo podela i u radnju uključuje nekolicinu zanimljivih figura. Otac Julijus Hartman je ugledni doktor, veliki i nepokolebljivi protivnik Hitlera čak i kada to znači stalno odupiranje pritiscima labilne supruge i mlađe dece, koji željni za uklapanjem u društvo podležu nacističkom indoktriniranju. Maks je negde između tako časne figure oca, prkosne starije sestre Erike (sluša američki džez i prati modu, iako to nije nimalo patriotski za „dobru Nemicu“) i vlastitog poriva da pripada nekoj organizaciji, što ga motiviše na pristupanje Hitlerjugendu. Ipak, ne zabrazdivši koliko mlađa sestra Grethen, fanatična omladinka, ili tetka Ida, a obe pod svoje uzimaju najmlađeg brata Rudija, Maks svejedno dugo ostaje nesvestan realnog stanja stvari.
Nešto slično bi se moglo reći za Petalove, koji sebe ne doživljavaju kao cigojneršmajs, čak praveći jasnu razliku između putujućih Roma i tzv. Sinta, onih koji su se odavno stacionirali u gradovima i prilagodili civilnom životu. Nažalost, ispostavilo se da nacisti takve nijanse ne vide, niti poštuju.
Svakako su najfascinantniji mehanizmi hitlerovske propagande i načini njihovog delovanja. Nisu im svi Nemci podjednako podložni, što kasnije suočavanje sa deziluzijom i otrežnjenjem čine još brutalnijim. Misli se pre svega na ovde predstavljen proces „prevaspitavanja“ mladih vojnika, nevericu i negiranje kod onih koji su nosili bedževe i jeli keks iz kutija sa firerovim likom ili „samo“ okretali glavu pred iživljavanjem nad jevrejskim susedima. Druga strana ove nesvesnosti, sada pokrenuta nadom i instinktom preživljavanja, ispoljava se u ciganskom radnom logoru. Pogrešno interpretirane naredbe i znaci nekima spašavaju glavu, dok druge vode u smrt.
Autorka efektno izbegava da direktno i plastično predoči brutalnosti, uvodeći likove poput dr Mengela i cilj njegovih eksperimenata tek usputno, iz još naivne perspektive posmatrača sa strane, a ipak bez sumnje u njihovu prirodu. Logorska hijerarhija je predstavljena prilično ubedljivo, tako da se stekne uvid u mehanizme opstajanja preko raspoloživih kontakata i sredstava (poznanstva ili talenti; recimo, politički zatvorenik Štefan i poljska slikarka Dina, oboje važni za Lili).
Dvosmislenost je poentirana u više navrata, poput odluke da hapšenju Petalovih prethodi uvođenje lika Darija, koji seksualno uznemirava Lili u berlinskom teatru Vintergarden, a onda je ucenjuje prijavom pravog etničkog identiteta, nastavi li da mu pruža otpor. Istovremeno sa time, odigrava se rast Gretheninog fanatizma, pri čemu otkrivši Maksov dnevnik i skrivenu ljubav, bira poslušništvo radije nego sestrinsku solidarnost. Čitaocu do kraja neće biti jasno koja je strana zapravo prijavila porodicu nemačkim vlastima.
Pripovedni postupak je evokacija, koja iz 2013. teče unazad: se sačuvanim relikvijama i sluteći blizinu smrti, ostareli Maks odlučuje da zabeleži priču. Ona se odvija iz dva naratorska glasa (njegovog i Lilinog), u poglavljima obeleženim adekvatnim grafičkim simbolima. Radnja, svejedno, odmiče znatno bolje i neuporedivo manje trpi dok se odigrava na dva razdvojena koloseka. Čim se Lilin i Maksov narativ ukrste, sve postaje osrednja sentimentalna priča, dodatno razvodnjena klišeima poput onog da Maks i sam ima nešto poetičnija (dakle, „ciganska“) interesovanja, pa ga muzika privlači više od nauke; odnosno, u osnovi dobro zamišljeno, ali nevešto izvedeno buđenje Liline seksualnosti, naglašene samom činjenicom da (ponovo žestoki kliše) pripada „egzotičnom“, „divljem“ narodu kod kog se erotski nagoni javljaju ranije i eksplozivnije.
Istorijski značaj osnovne teme i uvid u kolektivnu svest, reakcije, stil života obe društvene grupe pod okupacijom, najjače su strane romana na koje se trebalo više usredsrediti.
Autorka: Isidora Đolović
