Zorica Bajin Đukanović diplomirala je književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pesnikinja, pripovedač i pisac za mlade. Objavila je osamnaest knjiga. Zastupljena u oko 70 antologija, hrestomatija, udžbenika, bukvara i čitanki, kao i na internet portalima za književnost i kulturu. Poezija i proza prevođeni su joj na ruski, engleski, holandski, rumunski, rusinski i makedonski jezik. Kao slobodan umetnik živi u Beogradu.
Prvi put ga je ugledala na dnevnoj svetlosti, ali ni to joj nije pomoglo da preciznije odredi kojih je godina. Vitak i visok, nosio je bele pantalone i tamnu majicu dugih rukava, dok je vozeći bicikl, lagano promakao pored nje. Ona je već bila napisala prvo poglavlje njegove romansirane biografije prateći ga od tribine do tribine, kao kakvog živog fosila davno ugašenog nadrealističkog pokreta. Sve joj se činilo tajanstvenim u vezi sa njim, bio je toliko drugačiji da je sredina uglavnom reagovala dvojako – posmatrajući ga blagonaklono, kao samosvojnog umetnika ili u čudu, kao pomalo defokusiranog lika.
Način na koji se ponašao i oblačio upućivao je na to da je sa Azurne obale, a ne sa Novog Beograda, ogrezlog u močvarnu socrealističku apatiju. Jer, svako ko ima šezdeset a vozi trkački bicikl, mora da je utekao iz ludare. Piše poeziju. Dobro, i to je smešna i pomalo sumnjiva rabota, ali takođe priređuje performanse i snima avangardne filmove. E, tu već mora da ima nečeg anarhističnog! Ženio se više puta sve mlađim ženama, a sada je zaista zastranio. Ova mala što ga prati otvorenih očiju mogla bi mu biti unuka, bez napora.
Minu je još više privuklo što njen novobeogradski Breton šeta tako privlačnu devojku i to u fazi obostrane zanesenosti. Sledeći put je Biši i Ljolju srela u Hali sportova na karate treningu, gde se iz blizine mogla uveriti u kakvoj savršenoj kondiciji je bio taj čovek bez godina. Nosio je visoki pojas ove veštine dok je Ljolja samo statirala, ali je u kimonu izgledala kao paž sa jedne Mikelanđelove reprodukcije. Koža joj je bila bela skoro kao platno kimona, a kosa tako tamna i tako savršeno ošišana da bi se pri okretu svaka vlas vraćala na pređašnje mesto. Mina pomisli da ne postoji primereniji prostor za ovaj prepleteni par od sale u kojoj se usavršava drevna japanska borilačka veština i da nema lepše odeće u koju su svoju opčinjenost mogli da odenu. A kako je i ona petljala sa katama, odlazeći više zbog mladog trenera nego zbog nade da će nešto valjano savladati, nije joj bilo teško da se sa Ljljom upozna. Ljolja, koja kao da je tek izronila iz sna ili vode pogledala ju je bez podozrenja, kao da je poznaje i odmah pozvala na seansu koju je njen muž priređivao početkom iduće nedelje.
*
Stan im je izgedao kao biblioteka u obliku lavirinta. Prostorije su bile duge i uske i činilo se da ste stalno u hodniku, a ne u odaji.
– Ko je autor slika na zidovima? – pitala je Mina.
– Ljolja. Tek je upisala Akademiju, ali radovi su joj izvanredni
„Mali paž je nova Barilijeva što zateže luk na vrhu replike Kineskog zida“, pomisli uzbuđeno Mina.
Te večeri je Biša govorio svoju poeziju odabranoj publici a onda puštao autorski film kratkog metra u kojem je, pored ostalog, snimao uvećane delove Ljoljinog tela, uvo, koleno, pazuh, put. Ljolja je gledala bez reči, kao da prvi put vidi ove kadrove, sebe u noćnom ogledalu koje svetli. I kada je radila neki svoj autoportret podvrgavala se sličnom postupku, samo je ovde kameru držao on a njoj je bilo pouzdanije da vidi šta se zadržalo u njegovom pogledu, šta je iseklo od ponuđene stvarnosti njegovo iskusno oko. Bio je iz stare beogradske porodice. Sa prethodnim ženama nije imao dece i Ljolja, koja se tek probijala iz čaure detinjstva, mislila je da joj je Biša i muž i otac i slutila da je posle uloge paža čeka neka nova rola, ali nije žurila da je preuzme.
*
To što je kao mladić upijao u kućama za zabavu Sao Poala i ono što je živeo u Parizu, družeći se sa francuskim nadrealistima, nije se dalo tačnije preneti osim jezikom poezije. Molila ga je da joj do tančina opisuje tamne budžake razbludnog vremena, noći u kojima su mu donosili u sobu opijum, snove koji su bili razliveni po slivnicima gradova koje je napuštao. On je to činio, ali opisi su bili uvek drugačiji i ona se u njegovoj priči osećala izgubljeno kao u kakvom nakvašenom kaleidoskopu. Lica su se prelivala jedno u drugo, gradovi su se mešali i zamenjivali imena i nije bilo načina da nešto pouzdano zapamti, već samo da se bespogovorno prepusti novom toku pripovedanja. Sada je stajao tu kraj nje dok su ga mlade žene koketno posmatrale, i razumela je da on u sebi nosi godove vremena, čitav jedan raspomamljeni vek sa polovima od ekstremne zadivljenosti do potmule zgađenosti nad svim što je ikada u njemu mrdalo i disalo.
U mladosti je istraživao svoje telo, ljubav, polnost. Onda je posle preležane žutice, shvatio da je došlo vreme da uvede red u ritam življenja. Počeo je da se bavi sportom, promenio je način ishrane i neke nestašne erotske navike. Meditirao je i čitao zen literaturu. Bila je to samo priprema za ozbiljan ulazak u svet reči kojem je odlučio da posveti život. Zdravlje je za umetnika jedna od bazičnih stvari. Telo je rezonantna kutija za sve oblike reakcije na trenja sa stvarnošću koje će proizvesti. Zato ga treba negovati, ne razmaziti, ali mu udovoljavati, dovodeći ga tako u stanje potrebne discipline i harmonije. Nije mu bilo teško da iz teorije uskoči u praksu i dosledno je primenjuje. Telo je uglavnom mišić i ono se pravilnim tretmanom do duboke starosti može održavati vidno nepromenjeno. Pokazao je da je u pravu. Težina, mišićna masa i kondicija bili su mu na zavidnom nivou. A sve je to samo služilo istraživanju u radu koji mu je bio nasušan.
Još u Južnoj Americi, tokom bolesti, doživeo je senzacije koje je želeo da istraži i upotrebi. Nazvao ih je slojevima stvarnosti, nečim što su određivali temperatura krvi, stanje svesti i mogućnost da se doživljaj iz jednog oblika nenarušen prebaci u paralelni sloj, onaj koji se obično naziva budnošću. Izgovarao bi u groznici reči koje su u tom stanju nešto značile a onda ih je zapisivao i tumačio, povezujući te tokove energijom izgovorene ili zapisane reči. Pisao je dnevnik, ali ono što se pretvaralo u pesmu bila su čvorišta, akupunkturne tačke njegove celokupne emocionalno-duhovne mape. Ono što je doneo sa tog dragocenog putovanja bile su reči, čitav kontejner pažljivo izolovanih i dobro pohranjenih reči koje su u novim sklopovima dobijale novi život i novo značenje.
*
Pre susreta sa Bišom Ljolja je delila iznajmljenu sobu sa prijateljicom koja je, kao i ona, došla da osvoji veliki grad. Samo, za razliku od njenog cvetajevskog izgleda, Maša je bila okupana medom, spremna na sve da bi upisala glumu. Bilo je dana kada su za ručak imale kockicu za supu od koje su uz šaku zeleniša pokušavale da naprave čorbu, kao jedini obrok. Ljolja je verovala da joj to ulazi u životni staž slikara, dok je Maša grozničavo skupljala pesnice. Statirajući u jednoj glumačkoj trupi upoznala je čoveka koji ju je uputio u tajne hiromantije i polako je počela da prikuplja literaturu o tome, ali i da zagleda dlanove prijatelja.
– Uskoro ćeš upoznati nekoga ko će ti biti pigmalion.
– Ma idi Maša, šta buncaš, znaš da sam stalno okružena klincima. Ko će mene da zavodi ovako nedopadljivu.
– Ti nedopadljiva? Pa ti stvarno ne umeš da čitaš iz ogledala. Evo, ja sam na ivici da se zaljubim u tebe. Kad te ugleda neki stari profesor na Akademiji, svi tvoji problemi biće zbrisani.
– Ali, ja ne želim nikakvog starog profesora. Želim da se zaljubim u nekoga i da potonem u to osećanje, pa da zajedno koračamo po dnu mora.
– To će se uskoro i desiti, vidim ti na dlanu – smešila se Maša, zabacujući lanenu kosu.
Biša se pojavio iz Mašine magije i obmotao je Ljolju svojom svilenom paučinom kao carski pauk zlatnu mušicu. Odmah se preselila u njegov veliki stan pun neobičnih predmeta dovučenih sa dalekih putovanja i ubrzo su počeli da dišu u istom ritmu, ne odvajajući se. Maša je ostala ojađena, kao kakva ostavljena ljubavnica, i predala je svoje raskošno telo prvim ulogama „crnog talasa“ koji se začinjao. Zaklele su se na ljubav do groba i tiho plakale dok su prenosile malobrojne Ljoljine stvari. Biša je blistao i ni trena nije bio u nedoumici koju lepoticu da odabere. Maša je već bila mistik, neko ko se nikome neće predati i ko će poverovati da je kretanje po zvezdanim mapama može učiniti sasvim sigurnim putnikom, a njemu je bio potreban neko čijom će se mladošću okrepiti, neko ko će biti zadivljen i ko će sa poverenjem spuštati svoja stopala u njegove tragove.
*
Snimao ju je dok spava na svilenom čaršavu, savijenih kolena i podignutih ruku, i nije se iznenadio kada je na njenim crtežima naslutio prve obrise neorenesanse, nečeg sasvim hrabrog i novog što je nosila u sebi, na šta je ličila, a čega nije bila svesna. Kada njega više ne bude ona će biti zreo i priznat slikar, bio je siguran u to. Ljolja je, pak, odbijala da razgovara na tu temu. Ona je verovala da je sada na nju došao red da ostari pošto je Biša prestao to da čini, pa da mu se pridruži u tom bezvremenom prostoru koji je tajno osvojio.Tog jutra ju je ostavio da spava posle cele noći slikanja, a onda je razgrnuo zastore da bi mu je svetlost pokazala u jutarnjoj čednosti. Onda je stavio svoju ruku kraj njene i ustuknuo pred sivom kožom punom staračkih fleka pored koje je isijavala njena mlečna put. Koža je tako postala ogledalo a proces rastakanja bio je samo usporen, ali naglo vidljiv i porazan. Umro je te godine u snu, lako kao neko ko je pročitao knjigu i nečujno zatvorio korice. Bilo je to prerano napuštanje, Ljolja je bila sasvim pometena i nespremna da ovaj odlazak prihvati. Zatvorila se u njihov neobičan lavirint, slikala i gladovala. Trajalo je to sve dok nije počelo da je boli pod desnim rebrom.
*
Niko neće saznati gde je tih godina napuklo među Ljoljom i Mašom. Možda je Maša ipak bila ljubomorna na ovaj par koji se stopio u jedno. Možda je želela da iz siromašne studentske sobe ona pređe u raskošne odaje snovidog umetnika. Maša bi sve porekla. Ona nikada nije želela tuđe. Da je Ljoljin odlazak doživela kao napuštanje, to nije mogla da prikrije. Tek, kad je saznala da Ljolja teško bolesna leži u Zemunskoj bolnici i da je niko ne posećuje, napisala je pisamce sa molbom za oproštaj koje je hitro bilo vraćeno. Danima je pisala i iznova bila odbijana. Onda je pozajmila pare i otputovala u Kinu da nabavi spasonosni melem koji će sigurno izvući otrove iz Ljoljine nagrižene jetre. Grčevito je tragala, i vođena svojim zapisima, ali i prijateljima vračevima i alhemičarima, najzad uspela da dođe do izvesne količine preparata za koji je bila sigurna da je delotvoran.
Vratila se žurno u zemlju i bez Ljoljine dozvole uputila na interno odeljenje. Soba, koju je noću zamišljala i do tančina znala njen raspored otvorila se sablasno pred njom, ali je Loljin krevet bio prazan. „Mora da su je odveli na pregled“, pomisli. Ljolja je te noći umrla sasvim sama u bolničkoj postelji koje se užasavala. Maša je u komadu leda koračala ka odaji gde je ležala Ljolja. Prvo joj je dugo utrljavala lekovitu tvar preko desnog rebra, a onda je pustila je da zaplovi za onim kome je pripadala.
