Zorica Bajin Đukanović rođena je 1952. godine u Mostaru. Diplomirala je na Grupi za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Piše poeziju, prozu i književnost za mlade. Objavila je sedamnaest knjiga poezije i proze. Zastupljena je u 60 antologija, hrestomatija, udžbenika, bukvara, čitanki i lektirnih izdanja. Pesme i priče prevođene su joj na ruski, engleski, holandski, rumunski, rusinski i makedonski jezik. Pesme su joj komponovane. Dobitnica je „Zlatne strune“ Smederevske pesničke jeseni 1993. godine, nagrade „Dositej“ 2001. i 2015, „Zmajevog pesničkog štapa“ 54. Zmajevih dečjih igara 2011, nagrade „Gordana Brajović“ za najbolju knjigu za mlade 2015. godine, nagrade „Bulka“ 23. međunarodnog Festivala pesnika za decu 2016, itd. Nedavno je dobila nagradu “Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni 2020, za celokupno delo u oblasti poezije za mlade.
Odluku o trajnom napuštanju zemlje Milan je doneo te noći, iz stomaka, vraćajući se kušetom sa letovanja. U redakciji u kojoj je bio jedan od urednika postajalo je sve teskobnije, a honorari zarađeni od saradnje sa drugim časopisima, više nisu pristizali.
On i Jelena živeli su u malom stanu sa zidovima od knjiga. Ona je bila pred otkazom radeći za vojsku i poverovao je da će biti spremna da ga prati. Grupa umetnika sa kojima se družio odlazila je u Holandiju, pozvavši ga u neformalnu komunu.
Jelena je bila neodlučna. Činilo joj se sasvim neprirodnim da sa toliko godina i toliko napora koje su uložili u svoje živote, pokušaju da počnu sve iznova, uz to sa neodređenim statusom emigranata. I ovako su sve više živeli na ivici bede koja im je misao o deci stalno pomerala iz fokusa. Odlaskom bi napustila već ostarele roditelje i depresivnog brata. Najzad je njen odgovor bio kompromisan. Dala mu je svoju neveliku ušteđevinu, onaj sveti ženski fond za crne dane, sakriven i od nje same, i ispratila ga obećavši da će mu se pridružiti ukoliko sam proceni da u tome ima ikakvog smisla. Tako su se posle petnaest godina prvi put rastali.
Volela je da joj ponekad, položivši glavu na njegovo rame, čita Singera. Zažmurila bi i dozvolila da ovaj vrhovni čarobnjak otključa pred njom kapiju svojih jevrejskih, a tako univerzalnih čuda. Nekoliko godina ranije, mukli bol u trbuhu odveo ju je u bolnicu. Tamo su je lišili bola, ali i najvećeg procenta mogućnosti da ikada rodi. Nije bila previše tužna. Život im je bio tako naporan i zbrkan da je osetila gotovo olakšanje. Kao da je neko važno pitanje bilo najzad, bez njene volje, adaktirano.
U Amsterdamu su zakupili kuću. Njegova soba je bila u potkrovlju, a društvene obaveze kupovina i pranje sudova. Pošto nikada nije fizički radio, bio je spor i nespretan, što je u otežanim uslovima izazivalo negodovanje i agresivnost. Zoji su stizala kratka pisma očajnog čoveka koji pokušava da pronađe bilo kakav posao. Budući onaj koji je delao glavom, bez praktičnih znanja i zanata, bio je sasvim bespomoćan u ležernom, nasmešenom gradu posthipijevskih poročnosti.
Draga Zoe,
Evo me treći mesec u Damu. Bez posla i bez veće nade da ću ga pronaći. A sve sam probao, od čišćenja do pisanja za novine. Razmišljam o povratku. U tom slučaju, uskoro se vidimo.
Voli vas Milan
Nije se vratio. Tačno kod sto šestog odbijanja, koja je ni sam ne znajući zašto beležio, primili su ga da čisti mali frizerski salon. Ubrzo je napredovao. Čistio je dva puta nedeljno stepenište luksuzne zgrade gde su ga zadržali zbog, kako su rekli, “ozbiljnosti i pouzdanosti.”
Prošle su godine dok se nije izborio za uslovno normalan život, naučio jezik, došao do svog prostora i posla. Jelena je dva puta došla. Jednom da proveri može li tamo živeti. Drugi put da se oproste. On je već tajno živeo sa ženom koju je zavoleo i koja je jednom nogom još bila u prethodnom braku.
Otuđeni i poraženi, ležali su u postelji i on ju je upitao da li joj je ikada bio toliko blizak da bi sa njim poželela da ima dete. Nije znala šta da odgovori. Ona se još nadala da će se on vratiti. Njeni preci su se vraćali iz američkih rudnika posle decenija razdvojenih života. Bila je to neka vrsta genetski usvojene nade. Sada su se rastajali u sivoj sobi, sivih zidova i posteljine, sive, ugašene puti. Nije čak ni bolelo. Pre je peklo i gušilo. Zamolila ga je da joj pročita jednu Baševisovu priču.
Listovi su se sami okretali. Neko je stalno zvao telefonom, a onda spuštao slušalicu. Njoj se, onako potištenoj, učinilo da joj je nešto zagrejalo utrobu. Baševis, sigurno, prskalicom svojih reči o preobraćanju nemogućeg. A bila je to jedna probuđena jajna ćelija, koja se mesečarski prebacila preko rampe. Zvaće se Nina i ličiće na njihov davni zagrljaj.
