Zorica Bajin Đukanović rođena je 1952. godine u Mostaru. Diplomirala je na Grupi za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Piše poeziju, prozu i književnost za mlade. Objavila je sedamnaest knjiga poezije i proze. Zastupljena je u 60 antologija, hrestomatija, udžbenika, bukvara, čitanki i lektirnih izdanja. Pesme i priče prevođene su joj na ruski, engleski, holandski, rumunski, rusinski i makedonski jezik. Pesme su joj komponovane. Dobitnica je „Zlatne strune“ Smederevske pesničke jeseni 1993. godine, nagrade „Dositej“ 2001. i 2015, „Zmajevog pesničkog štapa“ 54. Zmajevih dečjih igara 2011, nagrade „Gordana Brajović“ za najbolju knjigu za mlade 2015. godine, nagrade „Bulka“ 23. međunarodnog Festivala pesnika za decu 2016, itd. Nedavno je dobila nagradu “Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni 2020, za celokupno delo u oblasti poezije za mlade.
INSOMNIA
Jedan od mogućih glasova
mogao bi da otcvili
taj klin pod noktom
taj namerni bol
zabijen obesno u belinu
On je tu
iznutra obasjan mesečinom
spreman da zaroni
u dugu nesanicu
dok ona ne proveri
sve preostale reči
i ne napipa onu lekovitu
koja još ima snage
da se podsmehne
svakoj nedobroti
svakoj namernoj zloći
što kao pijani vozač
gazi i poslednju
nežnu misao
a onda beži sa lica mesta
potplaćujući svedoke
i potopljene glasove
SILVI I JA
za Silviju Plat
Ne brini Silvija
uspevam da čujem kako vežbaš
noćno škrgutanje zubima
Tu u zimskoj tami,
smešten je slušni aparat
za hroničnu gluvoću sveta
Van košnice i gnezda
između nepodnošljivih
tri i četiri pre svitanja
prodre zvuk sličan
povlačenju noktom po oknu
Tad čekić, nakovanj i uzengija
zbunjeno zavibriraju
u Tedovom sećanju
koji sad već dovoljno udaljen
može da te sagleda okupanu
prijateljskim talasom opraštanja
toplijim od njegovih dlanova
GLASNIK
Odavno se plaši čitanja poezije
da se opet ne sudari sa kakvim
okamenjenim nebeskim telom
proteranim iz kolekcije
sakupljača reciklirane mesečine
Zato ponovo okreće listove
Dablinaca pa Talasa
vraćajući se ulozi slepog putnika
utrobi galije rezonantnog bića
sve dok nenajavljen neznanac
ne spusti nešto u njeno krilo
Iz pristojnosti dar prihvati
da ne padne u ponor
i sa mlakom radoznalošću
nasumice otvori stranicu
kad tamo dodirne nešto
kao indigo izvučen ispod jezika
zajedno negde slućene pa glačane
pa u mozaike pažljivo ugrađivane vizije
sa preciznošću koja magli ogledala
i ne nudi utehu
ali pokreće utrnulog tragača
da pravilno udahne
blizanački zvuk
DETLIĆ
za Čarlsa Simića
I tako
punoća se opet obznanila
preciznije zaškripala je
nepodmazana šarka osmeha
Gost je ličio
na starog rimskog boga
kom su od grljenja skrojili togu
nasumične veličine
konfete su sipile po licima
ali on je znao za tu mogućnost
pa je govorio stihove
nisko spuštene brade
Svi su bili tu ceo grad
da vide izbliza nekog
ko je pre svog novog života
igrajući se slomio podrumski prozor
i kroz njega odlepršao
da postane detlić
što u slanju grko-slatkih vesti
koristi znanu azbuku
kljunom u brežuljak
pod kojim uvek neistraženog ima
pa onda brežuljkom o kljun
UPRSTE
Sa telom za ruku podruku
sa telom ukorak uprste
u crvenoj cipeli od reptila
sa telom koje žudi
za toplim crepom
pod santom lica davljenika
Sa telom u musavom kupeu
i fotografijom grada
sa hrbatom mosta
koji je odleteo u nebo
sa telom kod reumatologa
sa utrnulom nogom tela
sa telom pogrešnim korakom
u san o Sumatri
Sa telom koje se
odavno ne osmehuje
iako i dalje
od njegovog osmeha
zavisi život
dalekoostrvskog cveta
sa telom u mimohodu
kraj njegove duše
prgavog dečaka,
obučene u staro telo
