Zorica Bajin Đukanović diplomirala je književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pesnikinja, pripovedač i pisac za mlade. Objavila je osamnaest knjiga. Zastupljena u 60 antologija, hrestomatija, udžbenika, bukvara i čitanki, kao i na internet portalima za književnost i kulturu.
Poezija i proza prevođeni su joj na ruski, engleski, holandski, rumunski, rusinski i makedonski jezik. Kao slobodan umetnik živi u Beogradu.
Svakog juna Jana su, kao po pravilu, hvatali pundravci bez obzira na to kakav mu je bio skor ispitnog roka. Počinjao je da se priprema za odlazak u Rovinj, prihvatajući svaki posao koji mu je mogao doneti dodatni džeparac. Njegov prtljag je bio odista lak: jedne dobre „leviske“, dve-tri majice i dva para kupaćih, bilo je sve što je moglo da stane u neveliku putnu torbu.
U Rovinju je tetka Anđelija počinjala sa sezonskim spremanjem tavana gde su se njena deca, kako ih je zvala, iskrcavala da provedu celo bogovetno leto. Tavan je bio njihovo carstvo, prostran i samo sa dušecima na podu, na kojem nije bilo prostirki. I zidovi su se dičili neukrašenošću, osim jedne stare pomorske mape koju je ko zna ko uramio za gledanje i noćno putovanje.
Cile, Hadžija, Nemanja i Rubi bili su Janova ekipa iz Narodnog pozorišta, gde su statirali u drami i baletu samo zbog mlađanih labudica, naravno. Kretali su neusklađenih datuma i stizali na različite načine, ali im je zborno mesto bio Anđelijin tavan, sanjan tokom dugih beogradskih zima.
U Narodnom je Jan sreo svog bliskog rođaka iz nekakve generacijski smaknute porodične priče, poznatog reditelja koji je upravo postavljao novu predstavu. Naravno da ga je odmah zaposlio kao i celo njegovo društvo, koje se istog trena pozaljubljivalo u Bežarovu igračicu pristiglu iz velikog sveta. Ona ih nije primetila u groznici svog „Bolera“, sem Jana kojem je u mimohodu šapnula da su on i ona najlepši u ansamblu. Tako ga je zbunila ovim neobičnim komplimentom da ga nije podelio sa drugarima, već ga je samo pažljivo spustio u sluh da ga sačuva za neke lošije dane.
- Odlazak iz Egipta – nostalgično preispitivanje pripadnosti
- LUKRECIJA BORDŽIJA – između erosa i tanatosa
I Janov rođak je imao kuću u Rovinju, pa su se dogovorili da ga poseti čim premijera prođe. Njegova majka je bila jedna od Anđelijinih sestara, koje su se preselile na more i pokupovale napuštene italijanske kuće da bi u njima provodile zimu. Galeb ga je sačekao u predvorju trošne, nekada raskošne vile koju je počinjao da renovira. Po odajama su dominirale skulpture njegove treće, već bivše žene, vajarke iz ugledne francuske umetničke porodice, koja se zbog samoubistva sestre vratila u Pariz da se tamo nađe njenoj maloj deci, a onda nenadano odlučila da se ne vrati. Tako su skulpture ostale u kući pretvorenoj u izložbeni prostor, kao kakva stalna postavka privatne galerije, uvek otvorene za posetioce.
Galeb je očekivao da doputuje njegova nova žena. Jan još nije imao prilike da je upozna i bio je radoznao, jer je ovaj strasni ljubitelj žena, tako nepredvidiv u svom odabiru, u nečemu ostao dosledan. Kada bi mu se učinilo da je naišao na ono za čim je žudeo, ubrzo bi se i oženio.
Jan je prvo čuo korake po drvenim stepenicama, a onda je iz tame izronila Mima. Mogla je biti i Galebova kći dobijena u poznim godinama, a više je ličila na labudicu od onih koje su se za tu ulogu cele mladosti pripremale. Bila je provincijalka sa željom da postane glumica i znala je da prespava na stepeništu pred Galebovim kućnim vratima, kako joj ne bi promakao pri jutarnjem izlasku. Trajalo je ovo mesecima, dok se najzad nije predao. Začudo, njen uslov nije bila uloga u predstavi, već odmah – dete. Galeb se zaledio. Uspešno je plovio kroz Scile i Haribde svog ljubavnog života, a sad se nasukao na ovu koralnu hrid. Osećao je da je pred vratima starosti i nije mu se dalo da jednom rukom otvara dve nepoznate, a tako različite odaje. Na brzinu su se venčali i Mima je prvi put zakoračila u njegov viskontijevski letnjikovac, potpuno spokojna, kao da je bila rođena za ovu ulogu.
– Kakva cura – škrgutali su Janovi pajtaši, ali Jan je verovao da bi pre jedan drugom kakvu štetu načinili nego Galebu. Mima bi obukla kapri pantalone i mornarsku majicu, kosu bi podigla u konjski rep, a onda sišla među njih da je vode na igranku. Galeb ih je zamolio da se staraju o njoj, a ona se pretvarala da im je zahvalna i da joj nije dosadno na mestima koja su obilazili. Ovom devojčurku uteklom od kuće, što je žurio da preko noći odraste, bilo je dobro samo u Galebovom naručju.
*
Jan je prvi put u Rovinj sa sobom nekog poveo. Bila je to Zoja, i nije mu bilo žao što će morati da odsednu negde drugde, a ne na čuvenom Anđelijinom tavanu. Vodio ju je na Katarinu i kod Eđija, otkrivao joj i najtajnije gradske zabiti, a onda je došlo vreme da je predstavi Galebu. Njega je ovlaš pripremio za ovaj susret, a Zoji je u nastavcima pričao o jednom istraživačkom životu, krivudavijem od lovćenskih serpentina.
Galeb ih je sačekao u sobi sa klavirom. Svetlost je dopirala iz nekoliko svećnjaka. Svirao je Šumana, a onda predložio da večeraju. Jeli su rižoto i prstace koje je sam pripremio i pili vino po njegovom izboru. Sva njegova unutrašnja svetlost bila je usmerena ka Zoji. Jan kao da nije bio prisutan. Bilo je nečega pomalo teatralnog i vrlo starinskog u ovoj večeri i Jan se u sebi smejao videvši kako Zoji oči iskre. Iskoristio je priliku da se nagne ka njoj i šapatom je šaljivo upita da li bi joj značilo da se on povuče. Pred odlazak im je Galeb čitao odlomke iz drame koju je završavao. „Život je tako neumesno i neizvesno kratak, kao kakva rugalica, a njega neka sila goni da materijalizuje svaki svoj značajniji nemir. Lepota mu daje podstrek, ali on zahvata iz veće dubine, iz onoga što ne može pre završne obrade ni sa kim da podeli i to ga čini pomirljivo usamljenim“, kazao im je Galebov junak.
Zoja je bila sva rumena i polaskana gustim snopom Galebove pažnje, čvrsto držeći Janovu ruku dok su se udaljavali. Nije upoznala sličnog čoveka. Činilo joj se da poseduje više lica i da je svako dragoceno u svojoj posebnosti. Uporedo sa režijom završio je i muzičku akademiju, a onda se otisnuo u svet i tamo postao ugledni koreograf. I njegov lični život je tekao uz burni dar, i jednog trenutka je izgledalo da može da ostvari sve što je zamislio. Sve do nesreće. U trenutku kada su mu vrata svih značajnijih pozorišta bila otvorena, Galeb zatiče tadašnju ženu sa ljubavnikom i u gušanju ga ubija. Proces je bio kratak i diskretan. Dobija minimalnu kaznu posle koje se vraća u zemlju. I to je sve. Ni tetka Anđelija nije znala da im ispriča nedostajuće detalje. Više o tome neće progovoriti.
Zoja nikada nije srela nekoga ko je ubio čoveka. Može li se posle takvog čina ponovo kročiti u svet umetnosti? Detinjasto je očekivala da to na njegovom licu nekako uoči, po nekom ožiljku na koži ili po senci u očima, koje je svakako bilo na dnu zenica. Ali, pred njom je stajao koščat, dopadljiv muškarac, i tvrd i nežan u isti mah. Pomislila je da su sve njegove žene zapravo izabrale njega, a onda ga pratile uz očit napor koji bi ih ubrzo iscrpeo i nagnao da posustanu. Samo on je išao dalje, iz grada u grad, iz predstave u predstavu, i činilo se da strahuje od bilo kakvog zaustavljanja ili predaha.
*
Ono što je Mima samo Janu poverila toga leta bilo je nešto što nije shvatio sasvim ozbiljno. Rekla mu je da je pozirala za duplericu poznatog erotskog časopisa. „Pa dobro“, mislio je, „ako je fotograf darovit, a Mima ima sreće sa kamerom …“ Jedino što nije pretpostavio bilo je da će se stvari odvijati tom brzinom.
Sledećeg ponedeljka popeo se na Anđelijin tavan, a onda se spotakao već na ulazu. Svi zidovi su bili oblepljeni Miminim aktovima koje su Janovi drugari pokupovali u količinama, a onda ih nadahnuto aranžirali. Oni su bili ushićeni. Ni Odri Hepbern na stranicama Plejboja ne bi izazvala takvu pometnju, ali poput škorpiona, nisu mogli da odole i napravili su ovaj tavanski hepening, baš pred žurku koja je pripremana.
Anđelija se nije penjala na tavan dok su oni na njemu gostovali, ali sama pomisao da bi mogla gore da zaluta promenila je Janu frizuru. Već je video kako sve tetke ulaze i prave salemsko suđenje pred spaljivanje zaposednute.
– Znao sam da ste blesavi, neodgovorni, otkačeni, ali zaista nisam znao i da ste zli. Zašto ste ovo uradili? – sa ozbiljnim naporom je kontrolisao srdžbu dok je izgovarao reči od kojih mu se tresla brada.
– Pa želeli smo da danonoćno gledamo Mimu, šta je u tome loše? – odgovorio je kao pokisao Cile.
– A šta će se desiti ako Anđelija dovede tetke, glupanderi belosvetski?
– Pa nećemo im dati da uđu.
– Jest, nećete.
Jan je doneo merdevine i cele noći odlepljivao golu Mimu sa nemalterisanih zidova. Pred jutro je ceo tavan počeo da se okreće i učinilo mu se da je u velikoj balskoj dvorani i da pleše sa Galebovom poslednjom tajnom koja nosi venecijanski kostim, jer je u sličnom dekoru i bila slikana.
Fotografija: Zorica Bajin Đukanović. Foto: D. Bajin
