Zorica Baburski rođena je 2. avgusta 1965. godine u Subotištu, a detinjstvo provodi u Donjem Tovarniku kod Rume. Piše poeziju i satiru. Pesme objavljuje na mnogim portalima i u časopisima za književnost. Objavila je zbirke pesama Kapi modrine (UPS, 2020) i Kolimsko nebo (UKS, 2021). Majka je troje dece. Živi i radi u Rumi.
S KOJIM PRAVOM
Kada nas varate po sto puta dnevno
Vladeta Vukotić
U poražavajućoj slici prividnog življenja,
slobode Sveta i ljudskih prava,
nevidljiva, čudna i podla omča
neprestano leti iznad ljudskih glava.
Nevidljiva je i duboka jama, u koju
poniženu vrstu uvlače da umre.
Velika je skrivena grobnica, drugi svet,
u kom će ljudska vrsta da trune.
Hvataju bez reda, isti konopac vezuje glave,
istim konopcem telima određuju pravac,
dva po dva u redovima pokoreni stoje.
Lukav je lov, a sloboda varka i mamac.
U nas ničije, samo svoje, obespravljene
ljudska nemilost uperila je prst zločest.
Sve je razdeljeno, određeno i prisvojeno.
Poniženi i osuđeni na smrt. Ulažemo protest!
(NE)SVET
Ja nemam oči za ovaj (ne)svet,
što priziva ledenu jezu,
neprimetno se uvlači pod kožu
donosi drhtavicu, bolest sa sobom.
Ja nemam mozak za ovaj (ne)svet,
ni reči bliske, zbog samoljublja,
bolnim kricima param krvavo polje,
dok duša truli u tami mog tela.
Ja nemam kosti za ovaj (ne)svet,
nemam anđela da me štiti krilom,
mojoj duši krepkosti da da,
u tami ljudskog sebičluka.
Osluškujući dah sudbine
iz srca se otima kratak uzdah,
(ne)svet krije od mene sunce
crnu noć mi donosi u san.
Na licu mi izraz dubokog stradanja
na hladnim usnama šapat tone
sve u meni je poniženo, ispljuvano;
(ne)svet mi daruje čemer, suze za poklone.
POD NEBESKIM SVODOM
Ledeni kristali u mom telu burno planu
i oholost sivog od mene skritog sveta
čuje se kako pada na promrzlu granu
a mesto mog srca komad leda šeta
Padaju kroz glavu sve pahulje crne
kidaju mi telo sa snežnih visina
moj život preda mnom sav će da utrne
kad u graktanju vrana umire tišina
Pod nebeskim svodom sve je tako jadno
sve je tako belo, sve crnilom hladno
kroz prostranstvo snežna belina se sliva
Tako beo stojim i drhtim pred tobom
o crni moj svete što me moriš zlobom
kunem te dok kletva u meni za mene je živa.
SVELE RUŽE
dugo sam stajao na ledenom bregu
i grlio bele noći nevesele
raširena krila lomio je vetar
telo žarile moje ruže svele
zakukao sam kao sinja kukavica
žeže mene ovaj život goli
spolja gord sam a iznutra rasut
svaki trn me svele ruže boli
na crkvenom zvonu zli gavrani
veselo skakuću uz krvavu pesmu
pod kamen ću il’ pod zemlju leći
sa svelim ružama u grobnicu tesnu
Književni periskop: poezija, proza, eseji
SUZA
Vladislavu Petkoviću Disu
Sklupčano umorom telo
spuštam na postelju lednu
i pokrivam rukom lice
pitam svoju sudbinu jadnu
Da l’ pevaju plave ptice
da l’ postoje tople suze
mrtve grane ne govore
želje hladna raka uze
Zašto oko ne zaplače
zašto suza ne prelije
i sve jade i sve želje
u grobnicu da sabije
Sipi kišo, sipi tiho
nek božija zvona zvone
samo uzdah imao sam
prazne reči i bolove
