Zorica Baburski rođena je 2. avgusta 1965. godine u Subotištu, a detinjstvo provodi u Donjem Tovarniku kod Rume. Piše poeziju i satiru. Pesme objavljuje na mnogim portalima i u časopisima za književnost. Objavila je zbirke pesama Kapi modrine (2020) i Kolimsko nebo (2021). Majka je troje dece. Živi i radi u Rumi.
DAN POSLE…
zadrhtim kad sunce počne da zalazi
zabrinem se bedan u smrtnome strahu
gledam – sa neuređenog neba silazi
i veje iskonski jad u jednom dahu
u noćima bez ijedne zvezde
čamotinja svetli, ciči gubilište
bez ijedne iskre, radosti što jezde
snovi zapečaćeni kô svetilište
noć, obučena u grimiz i tanani lan
ljubi čelo i pušta krv mojom dušom,
rascepljen um, zamišljen u tišini dan
hvata se u koštac sa promuklom gušom
preboleću vidik u svetlosti što gasne
dan kad sunce će se čuti poslednji put
zore bez svanuća uz vapaje glasne
kad dođe dan odmora za umoren skut
KLONULI DAN
Kroz klonuli dan, iz mrkog oblaka,
ko strela tutnji hladna kiša
(gnjilo lice rastače u bezdnu)
juriša na obraze ko da je s uma sišla.
Muče i vređaju gorke, sitne kapi,
prljaju i stežu oko bestidnice
sikću ko zmije sa dva šuplja zuba
i luče otrov na svezane vilice.
Nemoć i pustoš u trenutku jednom
u meni sve poplavi, prepuni,
žuč nesitih rana izbi mi iz pluća
prigušenim krikom vasionu ispuni.
Velika se seta kroz telo razlila,
talasa mi bledim pramenom u oku,
nedužan tonem u vrelom jedu
s usnama zelenim u tugu duboku
Vezana je duša čvornovatim stablom
s kog mukle note kaplju na srce.
zar nebožna kiša da dere grane,
sve bešnje, sve jače, dok prizivam sunce?
