Prva asocijacija na ime našeg pisca Zorana Živkovića (1948) u vezi je sa novim prevodima njegovih knjiga u svetu. A ima ih svuda: u SAD, Italiji, Češkoj, Rusiji, Poljskoj, Ukrajini, Sloveniji, Japanu, Portugaliji, Bugarskoj, Nemačkoj, Engleskoj, Južnoj Koreji, Francuskoj, Mađarskoj… Zoran Živković autor je dvadeset jednog proznog dela, među kojima su: „Biblioteka”, „Koraci kroz maglu”, „Skrivena kamera”, „Most”, „Čitateljka”, „Amarkord”, „Poslednja knjiga”, „Esherove petlje”, „Pisac u najam”, „Pet dunavskih čuda”, „Veliki rukopis”, „Zbornik mrtvih”… Živković dolazi iz Portugalije, gde je imao vrlo zapažen nastup, a upravo mu je objavljeno i 150. izdanje proznog dela.
Na osnovu podataka o brojnim prevodima vaših knjiga u inostranstvu, kao i činjenice da je američki izdavač „Kadmus pres” počeo da objavljuje vaša sabrana dela na engleskom jeziku, može se zaključiti da se vaša karijera uspešnije razvija u inostranstvu nego u Srbiji. Zašto je to tako? Kako to da se vaše knjige prevode progresivno, kao po nekom preciznom naučnom projektu?
„Kadmus pres” upravo je počeo da objavljuje moje prozne knjige na engleskom u okviru projekta „Kolekcija Zorana Živkovića”. Izaći će ukupno 30 tomova – 10 u tvrdom povezu, 20 u mekom, kao i 20 digitalnih izdanja. Nijedan srpski pisac nije još bio u prilici da vidi svoj celokupan opus na engleskom kao jedinstveno izdanje kod istog izdavača. Uz to, kao poseban tom u kompletu pojaviće se obimna studija o mojoj prozi iz pera vodećih izučavalaca književnosti s engleskog govornog područja. Sa 85 stranih izdanja objavljenih u 23 zemlje na 20 jezika ja sam daleko najprevođeniji živi srpski pisac. Uz pomenuti tempo izlaska knjiga kod „Kadmusa”, broj stranih izdanja uskoro će dostići i premašiti neverovatnih 100. U nizu zemalja ja sam jedini predstavnik savremene srpske proze čije se knjige mogu naći u knjižarama: u Brazilu, recimo, Saudijskoj Arabiji, Južnoj Koreji, Japanu… Zašto je to tako? Pretpostavljam da je posredi kvalitet moje proze. Šta bi drugo moglo da bude? Neki ovdašnji pisac još može preko veze da objavi knjigu u, recimo, Makedoniji, ali nipošto na drugom kraju planete. Tamo morate da pobedite u žestokom međunarodnom nadmetanju s vodećim imenima svetske proze.
Kakve utiske nosite sa skorašnjeg gostovanja na Lisabonskom sajmu knjiga?
Izvanredne. U zemlji Saramaga i Pesoe mene već dugo prihvataju kao veoma uglednog pisca. Tamo mi je do sada izišlo šest naslova, među kojima je naročito popularna „Biblioteka”. Ovaj roman već se pojavio u tri izdanja, a u pripremi je i četvrto. Uz to, ta knjiga je uvrštena u obaveznu srednjoškolsku lektiru, a po njoj je priređena i zapažena pozorišna predstava u Portu.
Upriličene su i dve promocije mog romana „Knjiga”, koji se pojavio upravo za Lisabonski sajam knjiga – jedna na samom Sajmu, a druga u knjižari Bertran, najstarijoj na svetu. Pored toga, dao sam niz intervjua za vodeća glasila u Portugaliji: dnevnik „Dijario de noticijas” posvetio mi je punu stranu, „Publiko” čak dve, prestižni radio Antena 2 emitovao je razgovor sa mnom u dva dela, pojavio sam se na nacionalnoj televiziji…
Knjiga je u vašoj prozi mistični predmet, polazište detektivske istrage, put u metafizičko. Ako su knjižare i biblioteke mesta ukrštaja svetova, da li je takvo i vaše poimanje književnosti?
Pretpostavljam da jeste. Početkom četrdesetih godina prošlog veka Borhes je svim potonjim piscima uputio veliki izazov, sazdavši svoju čudesnu „Vavilonsku biblioteku”. Gotovo sve moje prozne knjige svojevrstan su odgovor na taj izazov. Možda je to najočitije u mom kratkom romanu koji nimalo slučajno nosi naslov „Biblioteka”. Sa sedamnaest stranih izdanja do sada, posredi je najprevođenija srpska knjiga u ovom veku. To je takođe jedina srpska knjiga koja je ikada dobila jednu američku književnu nagradu – „Svetsku nagradu za fantastiku” 2003. Kritičar „Njujork tajmsa” napisao je povodom ovog dela da me ono čini „glavnim kandidatom za novog Borhesa”.
Kako je nastajao lik inspektora Dejana Lukića u vašoj romanesknoj trilogiji, koji istražuje svet knjiga kao neki podzemni lavirint?
I tu je posredi bio odgovor na izazov. Umberto Eko je jednom prilikom napisao, komentarišući svetski uspeh svog remek-dela „Ime ruže”, da je izvanredno teško biti originalan u pisanju takozvane proze detekcije, budući da su, kako izgleda, gotovo sve zamisli već iscrpene. Otpočevši povest o inspektoru Dejanu Lukiću, želeo sam da se otisnem jednim od retkih još neistraženih puteva, te je tako nastala trilogija „Papirus”, odnosno ono što su američki kritičari nazvali „metafikcionalni triler”. Veoma bi me radovalo da naša nacionalna televizija pretoči „Papirus” u kratku seriju. Ali, izgleda da ih to ne zanima, te će tako, verovatno, trilogiju ekranizovati neka strana televizija, koja me ozbiljnije shvata kao pisca. Baš kao što su moje priče bile dobre za radio Bi-Bi-Si, ali ne i za domaće radio stanice…
Obično se smatra da ste pisac naučne fantastike, zato što se zna da ste prevodili klasike ovog žanra, uređivali SF edicije, napisali „Enciklopediju”. Fantastika je idealna metafora, neki se čak pisci ovog žanra smatraju prorocima u našem vremenu. Da li je fantastika i za vas zaista taj univerzalni jezik metafora?
Piscem naučne fantastike nepokolebljivo me smatraju oni koji, iz opravdanih ili nekih drugih razloga, nisu pročitali ni jednu jedinu moju knjigu. Da jesu, lako bi se uverili da u mojim proznim knjigama nema ni pomena od SF žanra. Naučnom fantastikom bavio sam se u znatno mlađem dobu, u raznim svojstvima, ali nikada kao pisac. Uostalom, moje je čvrsto uverenje da više i nema naučne fantastike. Zašto i dalje pisati o njoj kada živimo u naučnoj fantastici?
Što se tiče fantastike bez ikakvog prefiksa, držim da je ona najotmeniji i najizazovniji vid savremene književnosti, baš zbog izvanrednog metaforičkog potencijala koji ste pomenuli. Upravo traje stasavanje celog jednog novog fantastičkog pokreta u književnosti, koji još nije ni dobio naziv. Velika mi je čast da sudelujem u ovom procesu nastajanja, zajedno s još nekoliko veoma značajnih savremenih prozaista s raznih strana sveta.
Radite na novom romanu „Tumač fotografija”. Otkrijte nam neke pojedinosti…
Upravo pišem završno poglavlje. U idealnom svetu „Tumač fotografija” trebalo bi da se pojavi za Međunarodni beogradski sajam knjiga. Posredi je nadasve neobična povest u deset slika o zbivanjima u jednom vagonu pariskog metroa jednog novembarskog petka pre podne…
