Zoran Ž. Paunović živi i radi u Beogradu. Studirao je engleski, makedonski, srpski i staroslovenski jezik na univerzitetu u Skoplju, kao i engleski i bugarski jezik na univerzitetu u Beogradu, gde je i diplomirao. Radio je kao prevodilac i veb-novinar za tada nezavisni internet portal i radio stanicu B92 kao i za pokret Otpor!. Od 2001. godine je frilenser a od 2012. ima status slobodnog umetnika/književnog prevodioca. Objavljuje kratke priče u književnim časopisima i na veb-portalima u zemlji i regionu. Autor je šetnjopisa Oko podneva (Balkanski književni glasnik, 2020).
Na vrhu devetog brda od obala Dunava, na zelenoj zaravni između starih i tek olistalih stabala jabuka i šljiva, usamljeno su stajale oronula štala i bela kuća sa malim prozorima i teškim drvenim vratima. Iz dimnjaka na potamnelim crepovima obraslih mahovinom i lišajem, i zimi i leti, do oblaka i ptica, vijorila se siva traka. Ispod streha kuće gnezdile su se laste a danju su na tavanu spavali slepi miševi. Mačka se izležavala na kamenom stepeniku iza štale dok joj se sunce presijavalo u crnoj dlaci. Devojčica duge, guste, crne kose i svetlozelenih očiju pomazila je sunce i legla kraj mačke. Mačka je sanjivo otvorila oko i lagano ga zatvorila kada je ugledala devojčicu. Povetarac je iz štale sa mirisom krava doneo i miris miševa do njene njuške ali je čekala da padne noć da se poigra sa njima. Devojčica je čula njihovu ciku i znala da će uveče čuti i posmrtne krike. Lagano je sklopila oči.
– Unđe ješče sorili mujki? Vino se me ažuc1 – prenuo ju je ženski glas.
Devojčica je otvorila mačkaste oči i ugledala plavo nebo i bele oblake što su se trkali i gomilali dok su igrali janjine banjine. I mačka je otvorila oči. Oblaci su joj ličili na debele, bele miševe. Obliznula se i kandžama ogrebala nebo. Devojčici su ličili na testo za uštipke. Obliznula se i bacila pogled prema kući.
– Evo me, tu sam.
Hitro je ustala i otrčala do krupne žene što je mesila testo na velikom drvenom stolu ispod krošnje jabuke. Punačke mišice su joj podrhtavale poput pihtija dok su joj šake nestajale u testu. Devojčica je pogledala svoje tanane ruke i jedva čekala da poraste. Miris jaja i brašna zagolicao joj je nozdrve. Kinula je.
– Pis, maco. Velika porasla. Gde si se ti izgubila, a? Jer opet juriš kokoške sa mačku!? Nemoj da je učiš, ima sve kokoške da nam zadavi. Pusti je nek’ juri miševe, sav kukuruz su nam pojeli, orka2 ću da donesem drugu mačku. Ova se mnogo pogospodila, pa neće da ih juri.
– Ma, juri ih babo, juri ih kad padne mrak. Onda oni spavaju i ona ih hvata. A šta to mesiš? Je l’ uštipke?
– Da, mujko3, uštipci – kazala je i uzdahnula sedokosa žena u braon suknji i teget bluzi zavrnutih rukava. I njen Ljubiša najviše voli uštipke.
– Jupiii! Mogu da ti pomažem? Je l’ mogu da mažem džem.
– Hajde mujko, ali nemoj puno da staviš. Eće, sec arte mujka kum se unđe džemu pje maja4.
Izvadila je ruke iz testa, obrisala ih o izbledelu crnu kecelju, uzela nož sa stola i umočila ga u teglu sa džemom od šljiva.
– Uzmeš ovoliko, pa razmažeš.
Pokazala joj je koliko da uzme i kako da razmaže džem po mekanom testu.
– Ako staviš puno, će iscuri na pleh, pa će da izgori i ondak uštipci mirišu na zagoreno.
Devojčica je uzela nož iz staričine ruke, olizala ga i nasmejala se. Poskakivala je oko bake i čekala je da razvije svo testo. Podigla je pogled i videla da sunce lebdi tačno iznad jabuke. Lišće je bleštalo u njenim očima i zagolicalo joj nos. Kinula je. Baba ju je pogledala i odmahnula glavom.
– Dobro što te doveo tata. Ti na jesen ima da umreš od kijanja kad pođeš u školu. Će da idemo kod baba Gunu?
Devojčica ju je tužno pogledala i oborila glavu. Nož joj je visio u ruci.
– Neću… Ona miriše na zmije i slepe miševe… I hoće da uhvati Kasandru i da napravi sapun od nje!
– Neće, mujko, se zavitlava Guna – rekla je starica i nasmejala se. – Ima ona gde da uhvati mačke, neće našu da dira.
Devojčica je pogledala baku, bacila nož na sto i otrčala do plota na kraju dvorišta. Sedokosa starica sa braon maramom na glavi slegnula je ramenima i nastavila da razvlači testo.
Iz svoje kućice kraj plota izašao je stari čuvar ovaca. Ovce su prodali nakon deda Ilijine smrti, pa je Gari postao čuvar kuće, tako joj je baba rekla. Crnodlaki pas veselo je zavrteo repom i legao na leđa. Devojčica ga je pomazila po glavi.
– Gari, hoćeš da trčimo? – upitala je psa a onda je načuljila uši i čula kako se trava povija pod nečijim stopalima na trećem brdu od obala Dunava.
– Drugi put ćemo da trčimo. Sutra, sa tatom – kazala je i otrčala do velikog drvenog stola ispod jabukovog drveta.
Na sedmom brdu od usamljene kuće hodao je crnokosi čovek svetlozelenih očiju u tankim pantalonama bež boje i teget-beloj kariranoj košulji kratkih rukava. U ruci je držao tamnobraon kožnu torbu. Oko vrata mu je lepršao svileni šal crvene boje.
– Babo, dolazi tata.
Starica ju je pogledala, obrisala grube ruke o kecelju i pomazila po kosi. – Neće, mujko. Će da dođe kad ovo prođe.
Bilo joj je žao devojčice. I njoj je sin nedostajao. Od kada se vratio iz Pariza viđala ga je samo nekoliko puta godišnje, za velike praznike i slavu, kada je dolazio sa ženom i malom, ili kada bi ona otišla u grad na vašar. Preko nedelje nije mogao da ostavi prodavačice same u radnji. Tako joj je govorio.
Devojčica je uvređeno stavila dlanove na bokove, namrštila se i napućila usne. Ljutila se na isti način kao i njen otac kada je bio mali. Starica se nasmešila i poljubila je u obraz. Devojčicu su zagolicale oštre dlake što su se belile iznad staričinih usana, nasmejala se glasno i otrčala do mačke.
Sunce je bledelo u crnoj dlaci mačke. Sablje u njenim očima lagano su se širile, bila je budna i pripremala se za igru sa miševima.
– Unđe ješć, Monika? Hajde vino n kas’, mujka ca fakut uštipci! Baš dulče je!5 – glas starice i miris prženih uštipaka pozivali su devojčicu da uđe u kuću.
Sa mačkom u rukama devojčica je ušla u kuhinju. Starica ju je popreko pogledala i bez reči otvorila vrata, pa je Monika spustila mačku na prag.
– Idi u štalu – zelenooka devojčica je čučnula i prošaputala mački u uho.
Mačka je otrčala ka štali iz koje je dopirao miris krava i miševa.
– Nemoj da si nedokazana i da je učiš da uđe u kuću. Posle neće da jede miševe, pa ima da je dam Guni. Ima da plačeš posle… Kad ti kaže lepo baba da je u kuću pustim samo kad vidim miša… I zaključaj vrata, kod Binjeta su ušli Rumuni i su spavali tamo dok ih nije naš’o i ister’o.
Devojčica je istu priču slušala svakoga dana ali nije odustajala. Više se nije ljutila na baku što joj ne dozvoljava da unese mačku u kuću. Znala je da će jednog dana popustiti, jer uvek popusti. Okrenula je ključ u bravi.
– ‘Ajde sedi da jedemo.
– A uštipci?
– Će te boli burta6 ako prvo jedeš slatko. Prvo hleb i sir… Kako se kaže hleb?
– P’nje.
– Bravo! … a sir?
– Brnza.
– Uf, mujko – rekla je raznežena starica i pogledala unuku krupnim crnim očima u kojima se caklila svetlost sijalice.
– Ima baba da te nauči sve kako se kaže, pa da sedimo i da pričamo.
– Nemoj babo, neću da me učiš. U vrtiću nam kažu da ne pričamo vlaški, a i druga deca ništa ne razumeju…
Starica je osetila probadanje u grudima. Nemoj da je učiš, rekla joj se snaja bezbroj puta.
– Bako, a je l’ mogu nešto da te pitam? – kazala je devojčica i bacila pogled prema činiji punoj raznobojnih jaja.
– Možeš.
– A, koliko dugo sam ja već ovde?
– Pa… ima čet’ri nedelje, skoro mesec dana. A što? Ti dosadno kod babe?
– Ma, nije… Nego, nemaš internet, ni mobilni… a i na teveu imaš samo naše i rumunske kanale… kući ih imamo hiljadu na kablovskoj…
– Pa, jer razumeš te na rumunski, tamo ima filmovi.
– Ma, razumem, nego…
– Nego šta?
– Ma, ništa… Nego, babo… kad ću ja kući?
– Kad prođe ovo, ljubi te baba. Ti dosadno, vidim ja… – rekla je starica i pomilovala devojčicu po gustoj kosi.
– A, babo, je l’ mogu da uzmem jedno jaje?
– Uz’i… Al’ samo jedno, treba da ih čuvamo za prekosutra, ondak se jedu… Uzmi posle i uštipci – kazala je a devojčici su oči zaiskrile.
Počele su da večeraju. Devojčica je jela halapljivo jedva čekajući da red dođe na uštipke. Starica je mljackala, lagano žvakala i svaki zalogaj kvasila gutljajem kiselog mleka.
Devojčica je načuljila uši. Čula je huk vetra i cijuk miševa što ih je crna mačka ulovila a sijalica na crnom gajtanu iznad stola je zažmirkala.
– Traaas!!!
Starica i devojčica su se trgle i razrogačenih očiju pogledale ka drvenim vratima koja su se širom otvorila.
– Dobro veče. Je l’ se tako čekaju gosti?
Starica se zagrcnula. Devojčica je ciknula od radosti, skočila sa stolice i potrčala u zagrljaj crnokosom muškarcu svetlozelenih očiju u tankim pantalonama bež boje, teget-beloj kariranoj košulji kratkih rukava, sa svilenim crvenim šalom oko vrata i tamnobraon kožnom torbom u ruci što je stajao ispred otvorenih drvenih vrata kuće.
– Lepo sam joj rekla da ćeš da dođeš, a ona mi ne veruje. Je l’ vidiš sada!? – devojčica je ponosno rekla i pogledala baku.
Starica se prekrstila.
– Draćeee7… Došli gosti, bože me oprosti. Đi će staj aćija? Bage će n kas’. Unđe je Milena?8 – kazala je starica, pa je prišla zelenookom muškarcu, zagrlila ga i poljubila. Obraz mu je bio hladan.
– Smrzno si se, Ljubiša, sine. Ja, sedi pored vatru da se ugreješ malo. Sad ću da stavim mleko na šporet – kazala je starica i brzim koracima krenula ka kredencu sa loncima.
– Nemoj, ne pije mi se mleko.
Okrenula se prema njemu. Ponovo je osetila probadanje u grudima.
– Da ti skuvam ondak čaj?
– Nemoj, ne mogu…
– Nisam ti čula auto. Nisam te čula ni kad si dolazio. Uvek uđeš k’o vampir neki, bože me oprosti.
Ljubiša se glasno nasmejao. Zakašljao se, spustio torbu na pod i pokazao ključ.
– Nisam kolima… Čika Zaviša me je primio u autobus. Prevozi lekove za ambulantu, pa ima dozvolu… A od sela sam pešačio… Milena dolazi u ponedeljak… Neko je morao da ostane da čuva radnju – rekao je Ljubiša promuklim glasom.
– Da ti dam neki tatin džemper da obučeš? Hladno je još… – rekla je starica dok je posmatrala sina u tankim pantalonama i košulji kratkih rukava. Nežno je dotakla šal oko njegovog vrata.
– Bled si, jer te boli grlo?
– Imam anginu… zagnojilo mi je grlo, – tiho je odgovorio promuklim glasom i oborio pogled – dobio sam bolovanje, pa ću ostati malo sa vama, dok ne ozdravim.
– Draćeee… Ne daj bože, da nije ova kurona…?
– Korona, mama, korona… – rekao je i nasmejao se. – Nije, ne bih došao… Već mi je bolje, ne brini…
– Neka sine, i da jeste, treba uvek da dođeš kod mene kad ti nije dobro…
Starica je privukla stolicu bliže stolu.
– ’Ajde nešto da jedeš. Vidi kako si smrš’o… Je l’ ti kuva Milena? ’Ajde sedi. Hoćeš meso da izvadim?
Seo je.
– Nemoj, mama. Nisam gladan, a i ne mogu da gutam.
– Znam ja šta ti voliš. Znao si ti da sam ja pravila uštipci.
Gegajući se, starica je otišla do svoje sobe po vanglu prepunu još uvek toplih uštipaka. Spustila je vanglu nasred stola i nutkala ga da uzme uštipke. Devojčica je sela ocu u krilo. Šećer se istopio na uštipcima i sladak miris ispunio je kuhinju. Devojčica i njen otac su istovremeno kinuli. Starica ih je samo pogledala.
– Nemoj da se sekiraš. Proći će – kazao je da umiri majku.
– Je l’ mogu da uzmem i tvoje? – upitala je Monika.
– Možeš, možeš – rekao joj je i nasmešio se. – Velika da porasteš i da budeš tatina lepotica, pa da se svi momci biju zbog tebe.
Nasmejale su se.
Govorio im je o knjigama koje je kupio Moniki za školu, o torbi, pernici, priboru, sveskama i flomasterima. Devojčica i starica su ga ćutke slušale. Dok je pričao češkao se po vratu a onda je počeo i da zeva. Rekao im je da je umoran, da ga boli grlo i koža svrbi ispod šala.
– ’Ajde sad na spavanje, a sutra idemo kod Gune da ti dâ neki čaj za grlo – starica je kazala.
– Neću Gunine čajeve, dobio sam tablete od lekara i već mi je bolje. Kasno je. Samo sam umoran – rekao je i nasmešio se. Znao je da njegova majka Guni veruje više nego lekarima.
– Treba samo dobro da se naspavam, a i Monika kunja na mom krilu.
Odneo je ćerku u krevet, pokrio je i pomilovao po kosi. Starica ga je pratila pogledom, onda je ustala, uzela tanjir i u njega stavila najveće uštipke. – Ako ogladniš preko noći…
Pogledao ju je smešećim očima, uzeo tanjir i otišao u svoju sobu. – Laku noć – rekao je pre nego što je zatvorio vrata za sobom.
– Laku noć – odgovorila mu je majka znajući da će ogladneti. Svake noći bi ogladneo i jeo šta god da mu je ostavila u kuhinji.
Pripovetku u celosti možete pročitati u >> Balkanskom književnom glasniku N° 41-42
1Gde si sunce bakino? Dođi da mi pomogneš.
2 ili
3Baka, bakino dete.
4 Evo, da ti pokaže baka kako se maže džem po testu.
5Gde si, Monika? Hajde uđi u kuću, baka je napravila uštipke. Baš su slatki!
6Stomak
7Iako je „đavo“ osnovno značenje ove reči, na vlaškom jeziku – između ostalog – to može biti i uzvik iznenađenja, pozitivan i negativan. U ovom slučaju je pozitivan.
8Zašto tu stojiš? Uđi u kuću. Gde je Milena?