Zoran R. Tomić (Šabac, 1956) doktor je pravnih nauka, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, višegodišnji šef Katedre za javno pravo. Naporedo sa pisanjem naučnih i stručnih radova oglašava se u listovima i časopisima, kao i na odgovarajućim portalima, kritičkim pravno-političkim raspravama, ali i prilozima na ljubavne teme (priče, eseji, stihovi, aforizmi). Objavio je zbirke novinskih kolumni Struka i politika, Ustavno i srodno, Pravno, uspravno, upravno, Kafansko pravo i ostalo (sa Natašom Petrović Tomić), malu knjigu priča, eseja, pesama i aforizama Ljubav („Glosarium”, Beograd, 2021) i zbirku priča Emotivna preslišavanja („Dosije studio”, Beograd, 2022. – recenzenti su bili pisac i univerzitetski profesor književnosti Mihajlo Pantić i publicista Dragoljub Draža Petrović). U trobroju književnog časopsa Sent objavljen mu je esej „Ogledalo” (61–63/2022). Dobitnik je Nagrade „Dragiša Kašiković” za književne i publicističke tekstove (2022). U pripremi za štampu mu je kolaž priča i eseja „Trnje u snovima“ („Dosije studio“, recenzija profesor Mihailo Pantić), a upravo zaokružuje za objavljivanje i zbirku pesma „U dodiru vremena“. Živi i radi u Beogradu.
Nisam pesimista, ni optimista.
Ne nagađam, ne nadam se previše i ne strepim.
A šta uopšte znači ovde i danas biti realista?
Bolje da pišem o tamnom, pa da me iznenadi bar sivila stvarnost,
Nego da maštam i sanjarim o svêtlom,
A da me pri buđenju opkoli crnila tajnost.
Pokušaji oslobađanja od pritisnutog, rastuća osvešćenost,
Rađaju mi nešto zadovoljstva i ka suštini posvećenost.
Ne negujem ni samilost, ravnodušnost a ni oholost.
Možda samo podozrivost i trezvenost.
Poverenje mi je sinonim za prijateljstvo i spasenje.
Prolaznosti svestan, žudim da se smanji nevolja učestalost,
Vernost sebi i bliskima da se uveća,
Monstruoznost okoline i sveta da se suzbije,
Kreativnost da naraste, da me briga i osetljivost na deliće ne razbije.
I da me načetog bez otpora ne ubije.
Nekada davno jedna devojka neodlučna moj poziv na novogodišnji doček nije prihvatila,
Ali ga ni izričito nije odbila.
Samo je, saginjući glavu, moju ponudu plašljivo oćutala.
Pa se ubrzo, nakon pola veka priznade mi tô, gorko pokajala.
Drugi put sam u dobrom društvu karte cele noći, uz meze i vino, igrao,
Pa dolazak raskrsnice godinà skoro da nisam ni primetio.
A jednom mi je izvesna atraktivna šaškasta brineta razgovetno obećala,
No, na zakazanom sastanku u novogodišnjoj noći bez objašnjenja se nije pojavila.
U narednom cugu, uz televizijski program i skromnu novogodišnju trpezu bez pompe, rasejan,
Veče kod kuće sâm provodio, nastupajuću godinu mamuran u krevetu tužno dočekao.
Ipak, nostalgija me za onom, sasvim drugačijom svečarskom noći još i sada melje,
Kada šarene svetiljke se upale i zabava krene,
Kada započne najsjajnije decembarsko slavlje.
Hodajući po hladnom vetru Olgica i ja, prepuni bajkovitih ideja.
Naša magija beše neopisiva, kestenje i čarobno okićena ulica dovoljna,
Osmesi i zagrljaji nežni, poljupci strasni i bezbroj nezaboravnih uzdisaja.
Na trgu muzika, u nama uspinjuća idilična toplina.
Divnih sećanja nadirućih blaga milina.
Razdiruća mladalačka silina.
Tog 31.12. svetlucava Ona, puštene svilene bakarne kose,
Izraza Sofije Loren, jedinstveni melem morske pene.
Retki raskošni zimski cvet, safirnih očiju,
S prsima bujnim koja u nebo gledaju,
Premlade, već naslućujuće rasne žene.
Dok pahulje meke ukoso po nama lagano padaju.
Za tren kao da je nanovo videh – ljuljajući se zanosno u hodu, oble noge kuda god poželi je nose.
Na mene naslonjenu prisno, beskrajno zavodljivu.
Opako maznu, vatrenu, slatko neodoljivu.
Beše tô naša kratka zimska vrišteća romansa što do srži večito boli,
Cepa, srce mi slama, ostavlja bez daha,
Pritom svemoćnog Boga za trajajuću naklonost neuspešno moli.
I eto proteče bez nje od onda sijaset smenjujućih praznika, različitih lêta,
Za mene sve običnijih i tiših, lišenih veselosti i poleta,
Nekako tupo setnih, sumorno bledih,
Bez raznobojnih konfeta i stvaralačkih pokreta.
A i ne mora baš da dogodine iskrsne nova ljubav, dobitak, ni nijansa poslovnog napretka,
Možda jedino, pored iole zdravlja, da (mi) se ni ubuduće ne zagubi ona prohujala sreća.
Da nam pri ruci svakad bude, onako dragoceno teška,
Dokaz da ne prôđe sve uzaludno, da ne beše greška.
Bogata, lična, sanjalačka vreća.
Ipak, čeznem da mi se u Novoj umanjeni elan i interesovanja makar malo vrate,
Da s radošću učinim za moje drage i sebe nešto primetno bolje, zapamtljivo, više.
Ali niko i ne sluti šta u njegovoj sudbinskoj agendi neumitno piše.
Na kraju krajeva, šta god da nam nova godina donese,
Presudno je da čovek ne prekine da traga za srećom i smislom,
Da se pritom trudi da bude sabran i što celovitije svoj,
Da u sebi zadrži dirljive slike i uspomena narastajući roj.
Da ostane(m) lucidni odmereni fanatik,
Bez obzira na uvrnuti, emotivno utrnuli ovdašnji krajolik.
Da se ne prepusti(m) stihiji, da sačuva(m) ono malo unutrašjeg mira i bleska bistre životne vode.
I po koje zrnce preostale, zamagljene slobode.
(Iz neobjavljene pesničke zbirke “U dodiru vremena”)
