Zoran R. Tomić (Šabac, 1956) doktor je pravnih nauka, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, višegodišnji šef Katedre za javno pravo. Naporedo sa pisanjem naučnih i stručnih radova oglašava se u listovima i časopisima, kao i na odgovarajućim portalima, kritičkim pravno-političkim raspravama, ali i prilozima na ljubavne teme (priče, eseji, stihovi, aforizmi). Objavio je zbirke novinskih kolumni Struka i politika, Ustavno i srodno, Pravno, uspravno, upravno, Kafansko pravo i ostalo (sa Natašom Petrović Tomić), malu knjigu priča, eseja, pesama i aforizama Ljubav (2021), zbirku priča Emotivna preslišavanja (2022) i zbirku pesama Komadići života (2023). U trobroju književnog časopsa Sent objavljen mu je esej „Ogledalo” (61–63/2022). Dobitnik je Nagrade „Dragiša Kašiković” za književne i publicističke tekstove (2022). Živi i radi u Beogradu.
Najmanje sam sâm bio kada nikoga u blizini nije bilo.
U prirodi ili u zatvorenom prostoru.
Posebno na nekom maglovitom proplanku dok uzbuđujuće kristalno tečna pruža se ispod dolina,
Iako je atmosfera u stanu spokojem protkana, tišina oko mene prijatna, gusta, neprozirna.
Čudno motivišuće uzvišena.
Pritom mi je pri ruci papir nenačet, otvoren računar ili prozor, unutarnja ili spoljna vizura jasna, spremna.
Ka jučerašnjem, postojećem, odnosno budućem stanju – svejedno,
Koncentracija i nada ili razočaranje postignutim, paralelno.
Pa mi se u glavi tada porađaju maštanja, misli, pejzaži, lica vrla i draga,
Društvo koje mi se baš umililo,
Kao idealno učinilo, snilo.
Naročito mi se nezamenljivim čini da budem u srcu praćen junacima i junakinjama iz “pokretnih slika”, bajki, romana, priča, eseja, kao i iz poezije drugih,
Pametnih, iskusnih, talentovanih, slavnih.
I nije mi presudno da li su u određenoj knjizi, filmu neka Ana, Tomas, Elizabeta, Hans, Gavrilo ili Nataša na strani dobrog ili onog suprotnog.
Da li su lepi, zadovoljni, bogati, hrabri, zanimljivi, vredni, pametni, lucidni, lukavi i radoznali – ili ponešto od toga možda i nisu.
Svi oni, na svoj način svako, idejama i rečima njihovih tvoraca, pružaju mi uvide nasušne,
nastoje da mi pokažu kako da se suočim sa nebeskom i zemaljskom dûgom.
S nailazećim raskrsnicama, putevima, stramputicama i ćorsokacima,
Sa izuvijanom, nepredvidivom, ograničenom životnom prugom.
S bojama raznim, izazovnim ali i s valerima crne i prelivima bele.
Da lakše podnesem jendeke, vetrove i decibele.
Da riznicu bola držim što dalje od bližnjih, od vlastitog stola.
A samstvovanje u paru, osobito ćutanje u dvoje može kako znak podrazumevajuće saglasnosti da bude, tako i vremenom nastale međusobne pustinje, istrošenosti.
Izraz sklada i razumevanja ili pak napukle sadašnjice, nepovratno iščezle srećne prošlosti.
Ne, ne smeta mi nimalo mnoštvo, sagovornici, ni parterka ako je prâva, nego bezoblična masa, osobito ljudi oholi, zavidni i sujetni, bahati, čak zlobni, pohlepni,
Koji nisu bez rezerve svoji, nesposobni da budu do kraja sa sobom suočeni,
Ako su i nakratko sami oni su usamljeni, nervozni, večito pažnje žedni,
Nameću se, traže duele, svađu, slušaoce da im budu žrtve,
Pritom po pravilu željom za potvrdom sebe se hrane, da ih drugi ne smatraju marginalnim,
Takvi se plaše da ih ostali ne ignorišu bezmalo kao mrtve.
Pa mi se stoga pojedinačna čovekova trasa na kraju krajeva čini kao pitanje izbora, manje ili više svesnog s kim i kako ćemo dalje.
Pogrešno ili ispravno, pa šta, možda i nismo zaslužili, ne znamo za bolje?
Katkad namerno sami, katkad s pažljivo odabranima,
biće da je u tome ključ, dobitna sudbinska caka.
Važno je ne utopiti se ali ne biti ni izrod, neprilagodljiva, neprilagođena izolovana marka.
Jer, ciljni nemir i imaginacija često vode do plodonosne nirvane,
A ona je opet uvod u naredne svrsishodne talasaste dane.
I nije suština ni da si čulno i umno prepun, ni da si tako prazan,
Već da se energijom dinamičkom “pumpanje i izduvavanje” neprekidno smenjuju,
Premda se ti procesi ponekad umore, stišaju, uspore, pa i jenjaju.
Ah, kako bi bajno bilo a umnogome nije, da su ljudski tokovi mahom valjani, pravedni, razumni, stvaralački, moralni!
Budući da je baš u njima ona trajna lepota, snaga duha i biserna dubina,
Dragoceni sok, svekolika ljubav, zdravlje, smisao i vedrina.
