Zoran R. Tomić (Šabac, 1956. god.) je doktor pravnih nauka, aktivni redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, višegodišnji šef Katedre za javno pravo. Pored naučnih i stručnih radova (udžbenika, monografija, studija, komentara zakona, priručnika, članala i drugog) – oglašava se neretko u štampi kritičkim pravno-političkim tekstovima, ali i prilozima na ljubavne teme, esejima, kao i aforizmima. Objavio je – osim četiti zbirke novinskih kolumni (Struka i politika, Ustavno i srodno, Pravno, uspravno, upravno, Kafansko pravo i ostalo /s Natašom Petrović Tomić/) – i jednu knjigu priča, eseja, stihova i aforizama – Ljubav (Glosarium, Beograd, 2021), kao i „svežanj“ priča – Emotivna preslišavanja (Dosije studio, Beograd, 2022). Živi i radi u Beogradu.
Juče sam u Knez Mihailovoj ulici sreo, i u oči pogledao negdašnju sreću, moju ponositu vilu.
Lepotica i dalje veličanstvena ničim nije reagovala.
Nije me valjda ignorisala u ovdašnjem svekolikom sivilu?
Možda mi je nesvesno odavno i sveću upalila.
Ili me jednostavno nije poznala.
Jer toliko toga je prošlo.
I u nama i pored nas.
Biće ipak da me nije sasvim zaboravila.
Magično zagonetna i vrla, lakonoga, zamišljena.
Odao ju je taj brzi hod i isti vitki stas.
Ne stigoh ništa da joj kažem, a i šta bih sad pa da je pitam?!
Prošla je tako nemo, ošinuvši me hladno talasom vazdušnog tkanja.
Skoro lišenog moga sećanja, s prazninom, iščezlog kajanja i klečanja.
I bivše tuge tupe, dospele do ivice ravnodušnosti.
A u ušima odzvanjaše koraka njenih samotnih poznati ritam.
Sve slabiji, da postepeno zgasne u mojoj melanholičnoj malodušnosti.
Načas pomislih: danas skoro da prâve ljubavi i nema – ili mi se samo tako u starosti čini?
Da li tek iz čamotinje još poneko o njoj zanesen peva?
Kao da se jedva izuzetno čuje njena melodija i onaj zvonki, umilni glas.
A malo ih nju iskreno želi, obnoć nemoćno doziva, još ređe odistinski (do)živi.
Pa se od nje, bude li kojim čudom ostvarena, na smrt radostan razboljeva.
Dok u nama ostaju samo blede senke prošlosti, neki tragovi sna uludo potrošenog.
Ali i onog čarobnog božanstva izgubljenog na zamagljenoj mesečini.
Zauvek propuštenog.
