Zoran R. Tomić (Šabac, 1956) doktor je pravnih nauka, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, višegodišnji šef Katedre za javno pravo. Osim naučnih i stručnih radova, oglašava se neretko u štampi i na književnim i drugim portalima u zemlji i inostranstvu kritičkim pravno-političkim tekstovima, ali i prilozima na ljubavne i filozofske teme – pričama, esejima, stihovima i aforizmima. Objavio je četiti zbirke novinskih kolumni: Struka i politika, Ustavno i srodno, Pravno, uspravno, upravno i Kafansko pravo i ostalo (s Natašom Petrović Tomić). Takođe, ima i svesku priča, eseja, pesama i aforizama Ljubav (Glosarium, Beograd 2021), knjigu priča Emotivna preslišavanja (Dosije studio, Beograd 2022, recenzenti univerzitetski profesor književnosti Mihajlo Pantić i novinar Dragoljub Draža Petrović) i zbirku priča i eseja – Trnje u snovima (Dosije studio, Beograd 2022, recenzent profesor Mihajlo Pantić). U trobroju književnog časopsa Sent (61–63/2022) objavljen mu je esej „Ogledalo“. Dobitnik je Nagrade „Dragiša Kašiković“ (2022) za književne i publicističke tekstove. Nedavno je izašla iz štampe i njegova knjiga poezije Komadići života (Dosije studio, 2023, recenzent književnik Enes Halilović). Živi i stvara u Beogradu.
Doista, za neke stvari ne znaš ili ne želiš da znaš.
Brojne, svesno ili nesvesno zaboraviš,
Ako uopšte snage za tako nešto imaš, smogneš.
Opet, druge se ne mogu, ne smeju reći,
Zbog sebe, zbog Nje, zbog drugih,
Zbog svih.
Ili jednostavno nemaš kome da se ispovediš.
Jer ljudi su se danas pred nedaćama života mahom povukli u sebe,
Izgubili strpljenje i plemenitost,
Za druge razumevanje i saosećajnost,
Pa malo koga i zanima šta se tô s tobom i oko tebe zbiva, zbilo.
Udaljili se, možda ih više kao ranije i ne interesuješ.
No, pojedini događaji se i ne daju opisati,
A mnogo je onih ličnih doživljaja koje nikada ne preboliš,
Čak, određene, ispostavi se, nisi u stanju ni da preživiš.
I tako svisneš, potoneš.
Kao da nisi ni bio.
Kao da prestaješ da postojiš.
Psihički ili i fizički propadneš, uveneš.
Nestaneš.
Pa se tek umišljeno u stihovima ponovo pojaviš.
I tako krigla nefiltriranog pšeničnog piva puna
Na kariranom je stolnjaku s par romantičnih rupica ispred tebe,
Neotpijena.
Glava tvoja sivilom nabijena, nerazborita, bez misli,
Kao ubijena.
Kafana zabita, mala, sumorna, stara, prazna.
Od boema izgleda zasad nedovoljno otkrivena.
Ne znaš šta bi sa sobom, sâm, bolesno trezan,
Sve češće gde ne treba, prisutan si.
A tako bi želeo da obitavaš uvek negde drugde, i to mamuran.
Još bolje da te nema nigde,
Da ne vidiš ono što gledaš,
Da je noć večita a ne ovaj dan, vlažan, vetrovit, mračan.
Da nije danas, nego da je juče a da onog sutra i ne bude.
Da nisi na zemlji nego na nebu,
A da i ne znaš ko si i šta si,
Da ugaslu sreću zamenjuješ makar za tinjajuću sveću,
Da te ništa ne dotiče, da nemaš ni uspomena a ni životnih prepona.
Ni železničkih perona susretanja i rastajanja.
Suvišna ti je i sopstvena svest i razum na izdisaju,
Nećeš ni boga, ni snove, ni knjige.
Smetaju ti ljudi, i grad, i priroda i svekolika voda,
I zemlja i sunce kojeg nema,
A ponajviše vazduha nedostatak i narastajuća teskoba.
I čini ti se da ništa nije prošlo, već da u zbilji ničega ni bilo nije.
Čak ni začeća, prolaznosti i smrti.
Da je sve laž i obmana bolna
Da je sloboda i sudbina cela samo opsena.
Da su trenutno jedino stvarni ova krigla i nevino pivo.
Približavaš je ustima, otpijaš gutljaj, pena se mreška.
Tečnost maglovita nestaje u tebi, polako kako prolaze sekunde:
Ona kao da se buni što u tebi ovakvom uvire.
I kao da s njom i sâm sve manji se činiš,
Bez nade, bez Nje, bez smeška.
Gubiš se tako i ponireš, kao da oko tebe više ništa nije opipljivo,
A dobro je što staklo krigle nije ogledalo.
Pa naglo do dna tečnost zlatnu ispijaš, plaćaš i odlaziš u sumrak bez kišobrana.
Krećeš niz ulicu pognute glave, odsutan,
Napolju život, mladost pulsira ne obazirući se.
I kao da ti sve ubrzano promiče, sve više u beskraj izmiče.
Tvog odraza nema u izlozima pored kojih si prolazio, ni u prozorima obližnjih automobila.
Sebi rafinirano jasan a mračan i prolazan.
Za bilo šta gotovo nemoćan.
Sa očajem nepopravljivo pomiren,
Do srži crnilom obavijen,
Ravnodušan, sterilan.
Umoran, od svih zaboravljen.
Nepostojan.
Odmičeš tako nestvaran ukrivo ka Crvenom krstu,
Putanja i vidici su ti sve uži.
Prolaze trôle, Beogradsko dramsko pruža se s desne strane,
Pitaš se ima li nade da na koncu dopreš makar do senke nirvane
A koračaš ka ulici Vojislava Ilića,
Voliš njegove mêne i poeziju strasti:
“Anđeo to je tuge”, u srce pokidano se vraća,
I kao da te načas probudi, na teški i kratki život podseća.
Onda se najednom setiš majke, njenih reči, briga, topline,
Poželiš da si s njom tamo gde te neće biti,
Gde ćeš spokojan u mračnom kutku stihove nove kao Branko V. Radičević satkati:
O mati koja ne može da pije ali može da pati.
Te uozbraziš da ćeš se mrtav s njom i pesnicima vrlim negde daleko pojaviti,
Opet se roditi.
