Zoran R. Tomić (Šabac, 1956) doktor je pravnih nauka, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, višegodišnji šef Katedre za javno pravo. Osim naučnih i stručnih radova, oglašava se neretko u štampi i na književnim i drugim portalima u zemlji i inostranstvu kritičkim pravno-političkim tekstovima, ali i prilozima na ljubavne i filozofske teme – pričama, esejima, stihovima i aforizmima. Objavio je četiti zbirke novinskih kolumni: Struka i politika, Ustavno i srodno, Pravno, uspravno, upravno i Kafansko pravo i ostalo (s Natašom Petrović Tomić). Takođe, ima i svesku priča, eseja, pesama i aforizama Ljubav (Glosarium, Beograd 2021), knjigu priča Emotivna preslišavanja (Dosije studio, Beograd 2022, recenzenti univerzitetski profesor književnosti Mihajlo Pantić i novinar Dragoljub Draža Petrović) i zbirku priča i eseja – Trnje u snovima (Dosije studio, Beograd 2022, recenzent profesor Mihajlo Pantić). U trobroju književnog časopsa Sent (61–63/2022) objavljen mu je esej „Ogledalo“. Dobitnik je Nagrade „Dragiša Kašiković“ (2022) za književne i publicističke tekstove. Nedavno je izašla iz štampe i njegova knjiga poezije Komadići života (Dosije studio, 2023, recenzent književnik Enes Halilović). Živi i stvara u Beogradu.
Angelini
I dalje je uopšte ne viđam.
Ni njen stabilni, zvonki glas ne usuđujem se da čujem.
Prođe tako skoro godina sedam od kad smo se poslednji put u istoj prostoriji zadesili.
Zvanični i oprezni, među nekim drugima smo bili, na odstojanju, previše nekako službeni.
Nedolično pristojni a u sebi ne malo impresionirani, zatečeni, zadivljeni.
Svojim nastupom, otmenim izgledom i rečju ozbiljnom postade mi ubrzo simpatija na daljinu,
Sanjalački nedostižna a stvarna, iz istoimene priče.
A nije tačno da sve one međusobno liče.
I drage osobe novoupoznate, i posvećene njima priče.
Jer senzibilna čežnja prema Njoj nije nikada izgorela,
Nezapaljena, suzbijana, pritajena.
Neispisana strofa u vazduhu zastalih stihova nepostojećih krila,
Medom prelivena dûga u svilenu se kišu njenoga šapata pretvorila.
Ona, anđeoski i moćna i nevina, u rađajuće sunce odevena,
U ljupkosti svojoj ponosna,
Plišana kiša nebeskih darova, veličanstvena, prefinjena,
Samosvojna, jezera planinskog kristalna voda čista,
Raskošna bašta milja i sajam vrlina ujedno
Do srži kulturna, do bola lucidna –
Angelina.
Pa me mesecima hladi žar te (p)lutajuće zvezde,
I raspaljuje led pahulja njene osobene odsutnosti,
Utuljene sveće naših nedoživljenih sećanja, naše nepostojeće sreće.
A mogli smo blizu njenog grada makar na kratko par puta licem u lice biti.
Ali ipak nismo.
Pa mîsli, besede, pesme i s putovanja živopisnih predela slike
Među nama telefonski kao golubice pismonoše nižu se,
U nepravilnim razmacima veselo nastavljaju da lete,
U ovo turobno vreme čarolijom zrače,
Bezmerna duhovnost obgrljuje nas čvrsto, slutim i po neka emocija
Ili možda gajim iluziju biserima optočenu?
Njeni stavovi odrešiti, zreli, mudrost, dragocene filozofske iskre.
I samo ona, koja me u stvari jedva (i) poznaje,
začudo sposobna je da oseti moje brige, mêne i talase,
Vešta da pogodi u srce i um porukama iskrenim koje toliko znače,
Da probudi zaspale topline,
Da moje trajuće samoće svežinom oboji,
Da me energijom svojom od oronulosti sačuva, iz letargije prene,
Da me uputi ka zaturenoj suštini i smislu
Da na trenutke zaustavi vreme, vrati mi načetu bistrinu,
Da mi sjajem obaspe oči odsutne,
Do tada pomalo usahle, u ništavilo tupo zagledane.
Ne, nismo mi drugari, kolege smo koje se u razmeni pisanoj obično ne dotiču posla,
Ni politike, ni domaćih i svetskih, svakodnevnih malih i velikih zala.
Nismo ni prijatelji, već određenim stručnim događajem
u par navrata sudbinski susretnuti učesnici.
Možda isprepletanih originalnih ideja verni “ljubavnici”?
Duše srodne koje se katkad u bestežinskom prostoru lepršave nađu,
Podsete da postoje i odnosi drugačiji, magijom i lepotom zapreteni,
Da u životu sve nije i ne mora da bude jasno, pitko i lako,
A ni nasilno, ružno, prljavo, fizički trivijalno, bedno,
Nego nasuprot psihički suptilno, nežno, slojevito,
Autentično, umetnički uzvišeno, apsolutno neuporedno.
Bezmalo fantazmagorično, dražesno kao da je – a nije – samo za nas izmišljeno.
Pa nanovo postanem svestan da su božanska svetlost i prâve vrednosti katkad pored nas,
negde blizu,
Katkad tamo u neprozirnoj blagotvornoj maglini,
U zemljinoj kori, u senkama šume, u mora dubini,
Da ima početaka koji su na kraju a i završetaka usmerenih ka sredini.
Čas plahovitih, čas u skrivenih u nirvani.
U zaglušujućoj buci ili plodotvornoj tišini.
