Zlatko Đeleski je mladi makedonski prozaista i autor priče Kap koja je objavljena u njegovoj zbirci priča Ponor u izdanju Begemota iz Skoplja. Priču je sa makedonskog preveo Sašo Ognenovski.
Dok je napolju nemilosrdno padala razorna kiša, ja sam ležerno bio povučen u neudobnosti svog doma, i nepoželjno i bezobzirno bi bilo kada bi izašao napolju da završim svoja zaduženja svakako bih morao da se pomirim sa polovičnim i nedoslednim ustrojstvom za kompletiranjem malobrojnih obaveza, što je značilo da je neophodno tmurno vreme, dugotrajni porojni potop i revnosne vijulice da upotrebim kao izgovor za moležljivo da otkažem ugovorene susrete sa prijateljima i pored toga što sam znao da se ukoliko radilo o nekoj finansijskoj dobiti, ne bi mi smetalo da me snađe neka bolest, posebno ako se uklapa u dostrelima nekog mog sebičnog i izvršnog plana, međutim, čim se radi o tuđim potrebama, postojala je neka neosporna prepreka i odlučio sam da ne izlazim u susret i, nažalost, sve će mi to biti prebačeno i zauzvrat dobiću odgovarajuću kaznu, u saglasnosti sa mojim izbegavanjem obećanog, i usput, pored odjekivanja strahotnog tutnjanja napliva beskorisne savesti i dok se napolju odigravala sakralna apokaliptična predstava u kojoj armija jalovih vrištanja su se lila sa polomljenog neba preko roja kapi samoubica koji su neposredno osvetoljubivo padali na zamlju sa krvavih reka u bezuspešnom pokušaju da satru čovečanstvo, pišteći dok su trogatelno umirali za uzaludni cilj formirajući beskrajnu povorku, pri tome što je kišna kanonada sa svojom poroznom žestinom pretvorila Ponor u podvodni grad gde su vlažne stvari preoznačile svoje funkcije, kao da je padala sitna kišica od oklopa kornjača i armadila, vetar je prestrojavao lišće, plesao sa njim, zapušavajući uši grada, nasuzavajući mu oči, raspucavajući mu usne i vlažeći mu kosu, a u mom profanom okruženju, sasvim sam slučajno primetio kap koja se beglo ocrtavala na mom plafonu, a u mislima sam se još tešio da se i drugi ljudi ne bi osmelili da izađu napolju po ovom vremenu, dosta uspešno svojevoljno opravdavajući dijalektiku slepila kolektivnog jednoumlja kao najpragmatičniju soluciju moje mrzovoljnosti, ali u širini kapi, je, nesumnjivo, ležao moj jad, zato što sam mogao da osetim da u ovoj maloj kapi rovari prilično neizmerni užas gnasoće koji je ponirao u strahotnim provalijama, i bez sumnje je ova zagonetna kap na svirepi način signalizirala stimulisanjem i razjarivanjem moje razdražljivosti malterišući slojeve tegobe nadahnute međusobno sraslim gadostima, koji su nevoljno prodirali uvođeni u mojoj fizionomiji, nastojeći da me zasite gorčinom čudovišnog nepoznatog, koje je uspevalo da se provuče ispod pokrivača potisnuća koje grozničavo rije u meni od zaborava i napraznog umovanja nije moglo da objasni mom zdravorazumlju zašto je baš sada rešio da se manifestira od ništavila, da me pritesni i da se ujedini sa mojom propašću, priklještavajući me u pakosnim crnilima koje je mrtvilo sadržavalo kojeg je sledstveno širilo na plafonu kao neki virus, koji je zlovoljnom prefinjenošću zaposeo telo mog doma, neminovno izvršavajući invaziju na moj spokoj i sasvim tišteći svaki moj nepomirljivi pokušaj za razotkrivanje poriva njenog pojavljivanja, svakako, podrazumeva se, osim potrebe da se uzaludno inicira moje rastrojstvo, koje se, u stvari, na brzinu vrtoglavo izdizalo iz stadijuma frenetičnog delirijuma, sastavljenog od navale mnoštva besmislenosti koji su ga hranili, pakošću, bogohulnog apsurda, koji me je istišnjavao iz dubine mog kobnog ponora značajno narušavajući moj mir, istovremeno ostavljajući me zbunjenog ispred munjevitih bleštenja i marša eksadrona militantnih kapi koji su razgoreno tutnjali u Ponoru sa vojinstvenim pohodom njihovog kuckanja na moje prozore, dok sam ja uzalud skamenjeno zujio bez prestanka u truloj kapi, navodeći me da mogu da čujem neko mumlanje koje je poniralo iz nje, jedan izvor boli koji šušti od nepostojanja i jalovog odzvanjanja u mojoj sobi nalivajući nekakav iskonski strah u meni, koji dosledno svoje pirove naravi posipa me neukritljivim drhtajem koji je uglavnom prvo urodio zaumnom fobijom vlastitog autopilota da bi na kraju neprečeno mogao da krstarim kroz svoje ambise, a ustvari, dok se kap protegala na plafonu, ja sam strahovao od toga šta će voziti dok ja nisam pri sebi, bojeći se da uključim autodestruktivnog autopilota, kao da sam kobajagi zaslepljeni maloumnik koji se ne suprtostavlja žderanju mog goniča tela, kazivajući to što ja ne mislim i praveći to što ne volim, kao da se neodbacivljiva misao nalazi u višekratnoj podeljenosti njenog pamćenja u bestelesnom lešu, neretko transpolirajući prijatelje u neprijatelje, s tim što nezaustavljivo sam se njima derao bez ikakvog razloga, vrlo često sam i sam bio pretvoren u osuđenika neosmišljenog napada u čas moje brzoplete ljutnje, a toliko puta nisam ni mogao da zauzdam bes kada se suočim sa potentnim rastvorom nezahvalnosti, arogancije i nezrelosti, zato što niko nije izvršio svoja zaduženja, tu i tamo svaka inicijativa za promenu okoline je dočekana sa negodovanjem i neopravdanom mržnjom, začinjena zavišću i ljubomorom, ujedno dobijajući tapšanje po ramenu i zagrejane beznačajne reči svirepo potcenjujući mene, sa svirepo neprikladnim derežiranjem, misleći da tuđi život vredi više od mog, a u suprotnom, ne preostaje mi ništa drugo osim da se predam samraku bezvoljnosti i tragediji nezadovoljstva, da odustanem od borbe, da se kukavički izjasnim da mi navodno ništa nije važno, sveto i vredno, doduše skoro je nemoguće da se život nekome događa ukoliko se povuče u izolaciju između svojih zidina, potpuno imun na dodire novih doživljaja i umesto da svaki dah udišem sa živošću, ja bi se, naprotiv uzaludno ograničio, anulirao bih svaki prestiž, uzalud bih dozvolio da ispodprosečnost zadovolji moj apetit za uspeh, nepogrešivo krijumčarenje boli, pa zar ne bi sebi postao dosadan, kobajagi tražeći spasenje saznanja u zanemarivanju koje krije dno svake čaše ili merenje vena iglama, uopšte ne znajući da uživam u udobnosti koju mi odaje priviđenje koje će apstrahovati da me ona više guši nego što mi godi, neverodostojno naglasivši da neće niko biti sa mnom u najtežem času skepse ili će me osvojiti bespoštednom radošću, mada će samoća biti uvek prisutna da se siti mome bunilu i toneći u premrežiju apsolutnog somnabulizma, skoro zabezeknut i sumanut ispred nezaustavljivog širenja grobnih jama kapi koja je širila maligne čireve na nezadovoljstvu moje duše, odjednom sam jurnuo u izvorište škripanja i mrmorenja, naizgled vođen stravične pobude da u mome telu nema mesta za dvoje, ušao sam u tamu kosmičkog nepoznatog uključujući grandiozne predele gde vlada bezakonje reči, materija se dvoji na nepostojanja i sebe spoznanja, koje je prisutno samo u vlastitom odsustvu i prvično sam bio potpuno izgubljen u bespuću, nisam znao kako funkcioniše sledovanje mnoštva alegorija, nisam imao orijentir – umesto putokazom kroz lavirint iskušenja vodio sam se prema vrlini, a nasuprot toga dok je bledila narav privlačnosti avanture i pri povećanju neudobnosti od hrkanja boli, povećala se potreba za vraćanjem u nepovrat, međutim, odjednom, Doroti više nije u Kanzasu, presrelo me je napoznato, tačnije, na raskršću između neopreznog bega od sebe i okretačkog vraćanja natrag i u vrtlogu besazananja načuo sam najmiliji zvuk, koji me je vodio do nekakve svetlosti koja je izvirala sa sunčane doline drevnog stenovitog predela na Bednikovu u kome je bila rasprostranjena mesna vegetacija, preletali su krilati ježevi na kristalnim lišajima, izlazeći iz prastarog masiva pećina i samo što sam primetio njen otvor, ugledao sam da i tamo odrasta nezaustavljiva kiša koja mi ne da mira i dok sam se oduševljavao prastarim simbolima zidova, žrtvenici i oltari prošlih civilizacija i njihovih mesta okupljanja i ognjišta, tamo gde televizor nije centar univerzuma, bio je ostao samo stari znoj i laži koji će isčiliti ispred izazova vremena, pa će možda i od mene ostati ništa kada će u meni riti crv i sagledavajući priznanje koje mi je ponudilo ovaj sjajni polusan, ja sam zagnjurio natrag u mrak ka lupanju koje je izviralo iz unutrašnjosti, postepeno me je gnječilo u nepodnošljivoj klaustrofobiji, stene su se približavale, nestajalo je vazduha za disanje i bio sam živ ukopan ispod težine nanosa mraka i odjednom sam se oslobodio agonije iskopavanje otvora u mrakobesju kroz kojeg sam se izvukao do mog pokriva u Ponoru i primetio sam kako nepokretno stoji fantomski duh i strpljivo čeka moj dolazak, protrljao sam oči i bio sam spreman bar da se suočim i da se obračunam s njim, međutim okliznuo sam se na prvom raskoraku, primetivši mrtvo telo koje je bilo rasuto na podu nalik pregažene životinje na autoputu, okrenuo sam ga i primetio sam svoj lik na njegovom licu, sa koga je izbijala lokva krv koja je pravila kap na plafonu jela zidove jalovim zveketom ne dozvoljavajući da napravim ispravke mojim svedočenjima, pa sam na kraju dozvolio mrak te užasavajuće kapi da me proguta izvan moje košmarne realnosti.
Pročitajte i: Milan Todorov: DIVLJA PTICA
