Živeti od pisanja

Autor: Jovan Janjić
Izvor: NIN, 17. avgust 2000.

Narodna izreka da nijedna ovca koja daje mleko ne skida kajmak, ponajviše važi za pisce — samo su malobrojni živeli od svojih knjiga.

Ni ranije nije bilo moguće, a ni danas, živeti od knjige. Samo retkima pošlo je za rukom da od pisanja romana, priča, pesama ili eseja obezbede sebi život dostojan čoveka.

U zaostavštinama velikih pisaca, kao što su Ivo Andrić i Miloš Crnjanski, nalaze se i dokazi kako su teško dolazili do honorara za svoja dela. Izdavači su zakidali i obećavali, a oni su ih preklinjali u svojim pismima za koju crkavicu.

Između dva svetska rata, jedino je Branislav Nušić uspeo da od honorara koji je dobio od privatnog izdavača Gece Kona podigne kuću na Dedinju.

Posle Drugog svetskog rata, koliko se zna, od svojih knjiga, pored penzije, mogli su da žive samo Ivo Andrić i Branko Ćopić. Njima se kasnije pridružio i Dobrica Ćosić.

Imetak koji su stekli od veoma tiražnih knjiga prva dvojica su ostavili srpskom narodu kao zadužbine. A živeli su skromno. Andrić, imajući stalno na umu teške dane iz mladosti, bio je opsednut strahom od siromaštva. Isti slučaj bio je i sa Ćopićem koji je tu svoju fobiju od nemaštine jednom prijatelju u samoposluzi, prilikom plaćanja računa, ovako objasnio: “Pa ja nikada nisam živeo o državnoj kasi… Samo nepune četiri godine sam bio na nekom spisku državnih službenika. Inače, sve o svome hlebu, još od 1936. kada sam počeo u ‘Politici’. Neka je laka i prosta zemlja onom Živku Milićeviću… Ali, uvek sam i čuvao, nisam rasipao. To nije lako naučiti. Narod kaže: pruži se koliki ti je guber, a mnogi to ne znaju ili neće…”

Učiteljice i nastavnice

Isidora Sekulić

Primadona srpske književnosti Isidora Sekulić, svoj odnos prema novcu izrazila je u jednom pismu iz 1957. godine direktoru izdavačke kuće “Nolit” Sveti Đuriću, povodom, prema njenim kriterijumima, visokog honorara dodeljenog joj za upravo objavljenu knjigu eseja “Mir i nemir”. U pismu, koje je Radovan Popović objavio u knjizi Isidorina brojanica, Sekulićeva Đuriću, između ostalog, piše:

“Prema novcu ja imam otprilike odnos koji Anglo-Američani prema nesrećnoj, meni tako dragoj Francuskoj: u nuždi, da; van nužde, ne treba mi. Moja je poznata parola: što nemam, ne treba mi. Nijedan veći honorar nisam do sada uzela. Hiljada 104, u ‘Prosveti’, poklonila sam. Hiljada 215, u Srpskoj književnoj zadruzi, ostavila Zadruzi. Živim, i trošim, novac koji mi država daje redovno, a radujem se slatkom radošću siromašnog čoveka kad primim mali, ili malo veći honorar za književnu saradnju. Prema tome: još se bogatašim restom honorara za ‘englesku antologiju’. Ovo novije, neka leži kod vas dok, iz neke nužde, ne potražim skroman deo. Ako ne bude nužde, neću ništa tražiti. Ako, međutim, u dobri čas, umrem: ‘NOLIT’ mi ništa ne duguje — jer je moj novac za moju sahranu, iz mojih zarada, davno ostavljen na stranu.”

Isidora Sekulić i Desanka Maksimović, dve najveće srpske spisateljice XX veka, hleb su zarađivale vaspitavajući decu. Isidora je bila učiteljica i nastavnica razredne nastave u Pančevu, Šapcu i Beogradu. Honorar od knjiga bio im je samo ispomoć da žive i prežive.

Pisci u diplomatiji

Milan Rakić, Jovan Dučić, Ivo Andrić, Marko Ristić, ostavili su traga u diplomatiji, a veliki pesnik Rastko Petrović je dogurao samo do pisara u poslanstvima u Rimu i Vašingtonu, gde je i skončao.

Jedan od najvećih pisaca u srpskoj književnosti Miloš Crnjanski svoj veliki san o diplomatiji nije mogao da ostvari. Bio je samo ataše za štampu, a to se nije računalo u diplomatiju, već je tretirano kao činovnik Centralnog pres biroa. Ali, zato je iza sebe ostavio jedinstveno memoarsko delo u našoj literaturi “Embahade”, u kojima je sa zavišću i zloćom, naravno uz beskrajan dar, opisao svoje viđenje ambasadora i poslanstava u Nemačkoj, Italiji i Engleskoj.

Rad u novinskim i izdavačkim kućama

Laza Kostić

Ipak, pisci su uhlebljenje najčešće nalazili u novinskim i izdavačkim kućama. Mnogi pisci počeli su kao novinari i mnogi u ovom poslu proveli ceo radni vek. Laza Kostić važi za utemeljivača novinarskog esnafa, žurnalistikom se aktivno bavio oko četiri decenije. Jedan od najvećih i najpoznatijih dečjih pisaca Jova Jovanović Zmaj sa velikom strašću pokretao je književne i satirične listove. U prvom uredništvu “Politike” 1904. godine bili su potonji ugledni pisci Branislav Nušić i Milutin Uskoković. Nušić je pre toga bio član redakcije “Zvezde” Janka Veselinovića. Petar Kočić uređivao je tadašnje listove “Otadžbina” i “Razvitak”.

Izgleda da su se pisci, ipak, najsigurnije, kao svoj na svome, osećali u izdavaštvu, naravno, dok je bilo novca. To je naročito bilo vidljivo posle Drugog svetskog rata, kada je izdavaštvo uhvatilo veliki zamah. Tada je formirano nekoliko velikih izdavačkih kuća. “Prosveta” je okupila više književnih velikana, a najvidljivije je bilo u vreme kada se na njenom čelu našao pisac i prvoborac Antonije Isaković. U uredničkom timu tada su bili Skender Kulenović, Miodrag Pavlović, Stevan Raičković i Petar Džadžić, dok je lektor bio potonji slavni svetski pisac Milorad Pavić. Potom su u ovu “Prosvetinu” ekipu urednika-pisaca stigli i mlađi, dotadašnji lektori, kao što su Brana Petrović i Milan Komnenić. Na Isakovićevo mesto došao je takođe pisac Vidosav Stevanović, a nešto kasnije opet pisac i kritičar Čedomir Mirković, koji tu direktorsku funkciju i danas obavlja, uz dužnost saveznog ministra za međunarodnu kulturnu saradnju. U njegovom uredničkom timu je i istaknuti pisac Milisav Savić, koji je nedavno doktorirao na istoriji književnosti…

“Nolit” je, međutim, okupio drugu vrstu pisaca-urednika, na čijem čelu je bio veoma obavešteni i vrsni intelektualac Miloš Stambolić, a u ekipi su bili svetski pesnik Vasko Popa, teatrolog i pesnik Jovan Hristić, pesnik i prevodilac Ivan V. Lalić… Danas urednički tim ove kuće predvodi vrsni pesnik Dobrica Erić.

U Srpskoj književnoj zadruzi, jednom od središnjih izdavača, naročito u ranijim vremenima, najduže se zadržao kao urednik pesnik Milorad Đurić.

Nekad moćni BIGZ za urednike, sa stalnim zaposlenjem, angažovao je ugledne pisce Jovana Radulovića, Ljubišu Jeremića, Rajka Petrova Noga, Radoslava Bratića i pesnika Miroslava Maksimovića koji danas obavlja dužnost glavnog urednika.

Poslednjih godina oformljena je jaka izdavačka kuća “Narodna knjiga”, u kojoj su tri pisca, ali u honorarnom odnosu: Gojko Tešić, Radivoje Mikić i Vasa Pavković.

Kako u prošlom tako i u sadašnjem vremenu, pisaca ima i u drugim poslovima i zanimanjima. Moma Kapor, osim što piše slika (diplomirao je slikarstvo), ni sam ne može da odredi šta mu je od toga važnije; sa velikom strašću radi i jedno i drugo: slike su na ceni, a knjige čitane, a novca opet nema dovoljno. Pesnik koji je dobio gotovo sve moguće književne nagrade Milisav Tešić radi kao redaktor rečnika u Institutu za jezik SANU.

Retko zadovoljni pojedinci

Sam predsednik SANU je pisac Dejan Medaković, koji je pre odlaska u penziju bio profesor za istoriju umetnosti i dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu. Milovan Danojlić doskora je bio lektor u Poatjeu, pa se okućio u Parizu. Miroslav Josić Višnjić je lektor u SKZ, sa malom platom i velikim činovničkim radnim vremenom. Radovan Beli Marković je upravnik biblioteke u Lajkovcu, Saša Hadži Tančić direktor umetničke škole u Nišu, a Vladislav Bajac direktor privatne izdavačke kuće “Geopoetika” u Beogradu. Jedan od najpopularnijih pisaca za decu Ljubivoje Ršumović platu prima kao upravnik pozorišta “Boško Buha”. Vida Ognjenović, posle odlaska sa dužnosti direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, osim pozorišne režije i pisanja, uređuje časopis “Scena”, izdanje Sterijinog pozorja u Novom Sadu. Pesnik Dragan Jovanović Danilov uređuje časopis “Međaj” u Užicu, a njegov kolega Tomislav Mijović “Razvitak” u Zaječaru…

Milorad Pavić. Autor: D. Tanasijević

Posebno zanimljiv je životni put našeg najprevođenijeg pisca Milorada Pavića. Prošao je sva zanimanja bliska knjizi. Bio je novinar u Radio Beogradu, potom lektor i redaktor u izdavačkoj kući “Prosveta”, a kada je doktorirao u Zagrebu počeo je da stiče univerzitetsku karijeru u Novom Sadu, putujući dve decenije na relaciji između dva najveća srpska grada. Svi pokušaji da dobije mesto profesora na Filološkom fakultetu u Beogradu ostali su bezuspešni. Tek pri kraju radnog veka dobio je mesto profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, na pomoćnom predmetu “Balkanska civilizacija”.

Naravno da nije lepo zavirivati u tuđi džep, ali je sasvim izvesno da danas nema tog srpskog pesnika koji može da živi od poezije, pa makar on bio i Matija Bećković. O esejistima i kritičarima da se ne govori. Moguće je da samo po neki od danas atraktivnih pisaca, koji su u žiži interesovanja javnosti, kao što su Aleksandar Tišma, Dobrilo Nenadić, Goran Petrović i Svetislav Basara, mogu da sastave kraj sa krajem, ali sigurno ne mogu kao Nušić da od honorara za knjige naprave kuću.

Autor najčitanije knjige u 1999. godini “Despot i žrtva” Dobrilo Nenadić kaže da trenutno može da živi od honorara jer su mu u prodaji tri romana: peto izdanje “Despota i žrtve” i prva izdanja “Uragana i Brajana”. Ne krije da su honorari trenutno tri puta veći od penzije, koju je stekao radeći tri decenije kao agronom u svom Arilju. Svoju sadašnju situiranost ovako vidi:

— Zasad je dobro, što reče onaj koji pada sa sedmog sprata, dok prolazi pored drugog sprata, a šta će biti za koji trenutak, kad padne, ne zna se!

Takođe, svojim trenutno boljestojećim stanjem ne uznosi se ni pisac mlađe generacije Goran Petrović, kome je roman “Opsada crkve Svetog Spasa”, osim donetih lovorika, koliko-toliko popravio ne baš zavidan materijalni položaj bibliotekara Gradske biblioteke u Kraljevu. Matematički, to ovako objašnjava:

— Izvodimo li račun da li je u ovom oskudnom vremenu moguće živeti od književnosti, sabiram zaista brižljiv odnos svoje izdavačke kuće “Narodne knjige”, dodajem ne manju vrednost da nisam prinuđen da se bavim nečim van literature, sve ovo delim sa nekom vrstom ličnog i porodičnog opredeljenja da se posvetim poslu retko kad materijalno iskazivom i, nažalost, od svega oduzimam činjenicu da se kod nas već dosta dugo život većine svodi na preživljavanje.

Godina rada za nedelju života

Svetlana Velmar Janković. Foto: Politika.rs

Jedna od najistaknutijih srpskih književnica svih vremena Svetlana Velmar Janković, posle više vrednih knjiga objavljenih sa njenim imenom, u zemlji i svetu, i posle tridesetogodišnjeg uredničkog iskustva u “Prosveti”, kaže:

— Vrlo je teško, gotovo nemoguće danas živeti od bilo kojeg posla u umetnosti i kulturi. Književnost tu ne može biti nikakav izuzetak, naprotiv, a od knjiga koje se pišu godinama teško je živeti i dve-tri nedelje. Spadam u pisce čije se knjige relativno dobro prodaju, ali danas je vrlo teško očekivati od kupaca koji bi da kupe knjigu da je uistinu i kupe. Jer, oni, ti kupci, uglavnom za to nemaju mogućnosti. Moja je sreća što sam vezana za izdavačku kuću “Stubovi kulture” u kojoj mali broj ljudi radi veliki broj poslova i bori se na sve moguće načine da kuća opstane, a to je zaista vrlo teško.

Danilo Nikolić proveo je ceo radni vek kao novinar u Radio Beogradu, od odlaska u penziju punom snagom se posvetio književnom stvaranju, za šta je poslednjih godina dobio nekoliko velikih nagrada. Materijalni rezultat književnog rada je sledeći:

— Od knjiga može se živeti samo na način kako se živi od ljubavi, tj. kratko!

Zaključak opšti, a primer lični:

— Sad, kad brojim dane do nove isplate penzije, sa zaprepašćenjem se pitam: gde su one silne pare od onolikih nagrada?! Ali, živeći u tuđim stanovima, plaćajući pozamašne kirije, ne žalim zbog tog novca, nego što nisam mogao da budem džentlmen i da odvojim nešto za decu izbeglica.

Uzdahnu i kao da se pomiri sa sudbinom:
— Uostalom, nijedna ovca koja daje mleko ne skida kajmak!

Share