Prva priča o Edipu objavljena je u zbirci 50 priča u izdanju IK Begemot.
Autor: Žil Menar. Prevod: Sašo Ognenovski.
Ostani kod kuće i čitaj!
Kad su mu prorekli proročanstvo, izbezumljeni Edip je počeo da beži kroz daleke, tuđe zemlje. U sebi je znao da je predskazano sudbina i da mora da se ostvari, pa zato kao da je više voleo da se sakrije od sebe, nego od čoveka koji je trebao da umre od njegove ruke.
Jedan dan, dok je išao po jednom napuštenom šumskom putu, sa gore je napalo nekoliko muškaraca. Edip je počeo da beži, zatim se branio, ali, kako se našao u tesnom, bio je prinuđen da zarije nož u grudi jednom od tih ljudi da bih se spasio.
Samo što je pomislio da se ovde sve završava, ponovo je bio napadnut i ponovo se branio, ali pre da bude svestan toga, već je nekoliko mrtvih tela ležalo sa licama u blatu, nepodvižnih. A Edip je, zahuktan i prestravenih očiju, gledao u svoje krvave ruke.
Čim se smirio, rastrčao se između ljudi koji su ležali naokolo. Išao je sa jednog čoveka na drugi, tresao ih je za ramena i očajnički se derao njima u lice: „Jesi li ti moj otac?“ i „Da nisi izgubio sina, čoveče?“ Ali oni su samo nemo zverali u njega. Nisu razumeli jezik tuđinca.
Otkad se sve smirilo, Edip je gledao lica mrtvih, jedno po jedno, ali nije mogao ništa da pročita. Stajao je bled pored puta i osećao je kako ga obuzima tihi užas: nije uspeo da sazna da li se proročanstvo ostvarilo, ili će on morati tek da ubije svog oca?
