Željka Bašanović Marković (1973) živi u Beogradu. Po zanimanju je građevinski inženjer. Kratke i satirične priče, kao i aforizme, objavljuje u zbornicima i književnim časopisima.
Ujna kaže da se gušteri noću uvlače u pukotine zidova da sačuvaju toplotu koju su tokom dana na suncu sakupili.
Ležimo Majda i ja u krevetu i osluškujemo kako šuškaju i guraju se u pukotinama na fasadi,a onda ustajemo i rukama pipamo zid na mestima gde smo zapamtile da je napolju pukotina i dodatno ih grejemo toplinom svojih dlanova. Stojimo tako dok se ne umorimo u dok nam san lagano i sve češće počne da sklapa oči. Onda se nekako dovučemo do kreveta i pokrijemo. Nakon toga noć je mirna sve dok baba u susednoj sobi ne usni neki ružan san pa se zagrcne od sopstvene pljuvačke i dugo kašlje, psujući šapatom.
Nakon toga ujna još zatvorenih očiju od sna pritrčava babinom krevetu i sa dve ruke prinosi čašu vode njenim ustima ne bi li se što brže smirila.
Majda i ja se pravimo da spavamo, dok se Majda kao prava glumica usredsređuje na duboko disanje kako bi bila što uverljivija, samo joj kapci podrhtravaju jer pokušava da gleda kroz trepavice. Obično gura svoja hladna stopala uz mene kako bi izmamila urlik i skrenula ujninu pažnju da sam još budna. Jako stiskam zube, kako bi odolela ovoj provokaciji i iz mojih glasnica izlazi samo tiho ječanje.
Kada se baba smiri i ujna vrati u postelju, pokušavamo svi da zaspimo.
Verujem da svake večeri ujna pravi plan kako da zapuši te pukotine na kući ali srećom ujutru uvek ima preča posla pa se toga seti tek kad padne mrak i gušteri hrle u svoje zaklone prelazeći nam preko praga u grupicama.
Ujutru nas budi miris prženica ili kako baba kaže pufezna. One su jako ukusne i masne. Posle doručka dugo su nam brade sjajne a ujna nas opominje da se obrišemo jer smo mi devojčice i moramo biti uredne. Dane provodimo u dvorištu i nekad siđemo do jaruge ali se za taj poduhvat moramo javiti ujni jer ona kaže da su vremena nesigurna i svakakv svet prolazi tud.
Danas je došao komšija Mile i pod miškom je nosio plastičnu kantu punu neke smese. U nju su bile uronjene neke alatke a tek kasnije smo od ujne čule da su to špahle.
„Sredićemo to sve!“, ponosno kaže komšija Mile dok se rasprema i navlači neki radni mantil. Debeo je i teško diše pri svakom pokretu dok mu se znoj sliva sa čela duž brade i vrata kaplje na majicu koja sve upija i postaje tamnija u odnosu na suve delove. Uzima deo smese iz kofe i trpa ih u pukotine oko prozora i pri betonskoj stazi koja ide oko kuće. Majda i ja šapućemo zabrinuto da li su gušteri uspeli da napuste skrovišta ili ih sad Mile prinudno zatvara.
Brinemo za guštere kao za babu kad se danima ne diže iz svog kreveta i kad neće da okusi ništa što joj ujna prinese u šarenom tanjiru za koji se zna da je njen. Fleka na zidovima postaje sve svetlija, a komšija Mile nam kaže da je to zato što se suši. Njegova majica je sve tamnija jer mu znoj sve više kaplje sa glave.
Taman kad je seo da se izdaleka divi završenom poslu, došla je i kuma Zora i donela dve tegle džema, jedan od kajsije, drugi od šljiva jer ona zna da taj najviše volimo Majda i ja.
Šaputala je nešto u kuhinji sa ujnom a posle je izašla i nama rekla da tata sutra dolazi da nas vodi kući i da su našli stan pa možemo i babu povesti jer tamo gde idemo ima više lekara.
Bila sam tužna jer mi je ovde bilo lepo mada sam se radovala mami i tati ali sam brinula i za guštere koji će ovde ostati. Tužno sam se osmehivala jer je ujna govorila da je to stvar lepog vaspitanja da ne pokazujemo uvek svoju srdžbu i da smo još male i ništa ne zavisi od nas.
Majda ćuti i gleda i dalje u one fleke po zidovima, kasnije me zove u stranu i kaže da će jednog guštera staviti u praznu teglu i poneti. Ima ih dosta pod šupom na dnu dvorišta još od vremena kada je baba bila zdrava i svake godine pravila džem od naših šljiva koje su rasle uz ogradu dvorišta, bilo je to pre rata.
Često ni meni ni Majdi nisu jasni ti razgovori o ratu ali, klimamo glavom i pravimo se da razumemo, da smo velike. Mama kaže da treba da idemo u školu i da se tako postaje veliki kad glavu punimo raznim znanjima.
- Aleksandra Vujisić: S konca i konopca
- Radmila Vojinović: Voleo sam vas
- Miloš K. Ilić: KRALJ ZORT (kratka priča)
Tu noć smo spavale ispresecano i košmarno. Kada smo legle nismo grejale zidove šakama jer nije više bilo šupljina zato smo se držale za ruke srećne što smo zajedno. Nekako smo ipak zaspale.
Još nije svanulo kada je otac došao po nas. Potrpali smo stvari u gepek i nekako smestili babu na prednje sedište. Ujna joj je uvila noge u ćebe a baba je plakala bez glasa.
Majda je pokušala da je umiri pokazujući joj onog guštera u tegli ali baba je gledala negde daleko izvan dvorišta kao da očekuje nekog ko će je vratiti u kuću i krevet koji je još topao od njenog tela ostao nenamešten.
Ujna nam je dugo mahala, tačnije sve dok smo je videli kao sićušnu tačku dok smo uz brujanje motora odlazili.
Majda je pevala neku dečiju pesmicu obraćajući se gušteru u tegli sve dok joj otac nije rekao da ućuti. Stisla sam je za ruku saučesnički jer sam bila starija dve godine i znala da odrasli nekad imaju svoje brige koje mi ne razumemo.
Kada smo se zaustavili kod šume kako bi tata protegnuo noge, Majda je otvorila teglu i pustila guštera na slobodu.
„Tako je najbolje!“, rekao je tata. „Mama bi se ljutila jer imamo stan a ne kuću. Lepo će nam biti, videćete“.
Majda je gledala tužno u praznu teglu a meni je bilo još tužnije što sam znala da je kuća za nama ostala prazna kao i ova tegla.
Bilo je to poslednje čega se sećam iz zemlje koju smo morali da napustimo i zamenimo je novom.
Baba je samo frknula i opsovala. Tata je prekorno pogledao i ona je ućutala.
Vozili smo se dugo ali smo Majda i ja na zadnjem sedištu isprepletanih nogu i ruku palih sa sedišta ubrzo zaspale i prespavale put.
Posle su nas ubeđivali da smo sve sanjale a mi smo klimale glavom kao da ih sve razumemo.
