Željka Bašanović Marković: TRI kratke priče

Željka Bašanović Marković (1973) živi u Beogradu. Po zanimanju je građevinski inženjer. Kratke i satirične priče, kao i aforizme, objavljuje u zbornicima i književnim časopisima.


Još jedan dan

Trebišnjica se tog dana nekako drugačije mreškala u svom koritu kao tek rođeno čedo kad ga majka prvi put najpažljivije kupa. Sunce je uperilo svoje krake baš jako kao da je htelo reći ko je najjači. Obaralo je ruku sa planinom Leotar i ta borba se ogledala u vodi.

Čas ovamo, čas onamo prelamala se površina vode. Konobarica mi je donela veliku orošenu kriglu piva sa dva prsta pene. Pustio sam da mi se brkovi zabele od pene kad sam halapljivo nategao na žedno grlo.

Trebišnjica

Pogledao sam lica ljudi koji su sedeli u bašti. Sasvim slučajno izdvojila mi se lepa žena crne kose i upečatljivih crta. Kada se okrenula iz profila opazih da ima malo isturenu bradu. Zrikavci neumorno zriču i kao da uspavljuju ceo grad po ovoj julskoj jari. Žena kao da ih ne čuje. Okraće se i gleda negde u daljinu duž reke. Gledam joj vrat i opažam graške znoja kako joj se niz potiljak spuštaju lagano. Ne mari ona za to. Mirna je i  samo je protresla glavom da ubrza taj pad kapljica.

Naručujem novu kriglu piva. Što više pijem sve mi je lepše, telo mi je hladnije a misli vrelije. Lepa žena prilazi mom stolu da posudi upaljač i ja koristim priliku da napravim neki kontakt. Palim joj snishodljivo cigaretu i dok mi se zahvaljuje vidim  da ima plave oči. Da li zbog alkohola u krvi ali pomislih da skoro lepšu nisam video. Ohrabren izgovorih naglas svoje misli. Samo mi se osmehnula, zahvalila i vratila svom stolu.

Trebišnjica je mirno gledala još jedan moj poraz. Znao sam da je to jedina reka koja će me uvek razumeti. Moja, rodna i topla. Disao sam sa ovim gradom u istom ritmu, znali smo jedan drugog onako, bratski. Osmehnuo sam se i ja. Ova lepa žena će ionako otići, reka i ja smo zauvek tu. Niko nam neće pokvariti tu idilu.

Naručih i  treće pivo u znak ponovnog bratimljenja sa rekom. Zaspao sam slatko za stolom. Otišao sam kad je sunce već dobrano zašlo. Nisam siguran da li je ovo bio baš sasvim običan dan, tuga me je pritiskala, velika i nepredvidiva kao reka. Još jedan dan okupao sam tu na obali Trebišnjice potpuno nesvestan da je u nepovrat otišao.U daljini su odzvanjale reči pesme i počeh da mrmljam reči: “Moj dilbere kud se šećeš, zar večeras doći nećeš…..haj što i mene ne povedeš…”

“Hej!”, vikao je neki čovek iz mraka sa druge strane reke… “Koliko imaš godina?”
Doviknuh mu: “Četrdeseeeet!”
“Nikad ti ne bih dao!”
“Ne bih ni uzeo”, promumlah za sebe.

Ja svoje godine poklanjam reci, dan po dan. Lak kao kap vode krenuo sam kaldrmom i slio se u Trebinjski smiraj dana.

Rodna gruda

Sneg je pao na sve sto mu se našlo na putu od neba do zemlje. Na drvene zaklone, započete kuće i drvenu građu koja je virila sa tek izlivenih ploča spratova. Jele su otežalih grana hrlile zemlji koja se sada već od snega nije videla…

Slike su promicale u musavom staklu autobusa dok sam pogledom tražio poznatu kuću. Kad sam je konačno ugledao, osmeh mi je obgrlio čitavo lice i obraze, instinktivno mahnuh rukom kao da će me neko videti u ovom prljavom autobusu koji juri do stanice nedaleko od moje rodne kuće.

Kada mi je noga dotakla tlo osetih onu zemlju koja me je othranila kako se pod snegom ugiba u vlazi. Pritisnuh nogom jače kao da sam želeo da je osetim preko debelog đona zimske cipele. Užurbano krenuh ka kući, dok mi je iz nozdrva kuljala para vrućeg daha. Jedva sam čekao da stignem do praga i zagrlim majku koja me je uvek očekivala suznih očiju i toplih dlanova. Grlila bi me dugo a mene bi bilo pomalo stid da joj se prepustim u tom zagrljaju kao dete, a već sam odrastao muškarac pun snage i prkosa.

– Dobro je majko, dobro! – prozborio bih uhvativši je za ramena i blago gurajući da sedne na otoman kraj šporeta sa koga se pušila sarma i tek ispečena pogača. Majka bi me željno nutkala i gledala suzdržavajući se da me pomiluje po kosi, upijajući moju sliku za neke dane kad me ne bude ovde bilo.
– Imaš sede na slepoočnicama – rekla bi mi – ali ti to daje neku zrelost i lepotu pravog delije.
Setih se toga dok sam petljao oko zarđale brave zaključane, napuštene kuće, dok zasigurno nisam bio ni nalik više onom deliji.

Kuća beše puna hladnoće od dugog neloženja, i jedno parče zida uz vrata se beše odvalilo. Našao sam u dvorištu đubrovnik i metlu da počistim, ali i dalje mi je sve bivalo strano i hladno. Pogledah na sat i videh da tek za dva sata imam sledeći autobus.

Sedoh u kut sobe po prvi put svestan da roditeljski dom ne čine zidovi, celi ni okrnjeni, već odžak koji se dimi i neko ko te jedva čeka bez obzira šta si u životu stvorio.

Nedostajala mi je majka i sad bih je bez stida zagrlio kad bi se kojim čudom pojavila. Skinuh fotografiju sa zida, staru mnogo decenija u izguljenom metalnom ramu i ubacih je u unutrašnji džep kaputa.

Ostatak vremena proveo sam na stanici uzastopce izvirujući za krivinom odakle sam očekivao autobus. Na onu stranu gde nekada beše moja rodna kuća više nisam smeo da pogledam, uporno stiskajući onaj ram u džepu uz sebe. To je bio moj dom , najzad sam shvatio ali mi je ram od stiskanja pukao i isekao šaku.

Trgnuh ruku iz koje je tekla krv i kapala na prljav stanični pod. Opet me bi sramota da izvadim onu sliku iz džepa od ljudi sabijenih u čekaonici. Ali da sam je izvadio, siguran sam da bi mi se majka sa fotografije nasmejala, toplo i utešno kao onomad kada me je čekala.

Sklopio sam oči dok je autobus odlazio i nisam više gledao krajolik kroz prozor, neka tuga ustupila je mesto stidu. Srećom, zaborav će sve progutati zajedno sa mnom. Mirno sam zaspao.

Igra sudbine

Taj metar zemlje bio je njihov koliko i moj. Godinama smo živeli u slozi i dogovarili se kako da rešimo problem. Ni sam ne znam kako je došlo do toga da problem postane nerešiv. Zapravo rešiv, na najokrutniji način.

Dan je bio lep, jesenji. Kod seljaka je jesen najradnije godišnje doba, da dan traje duplo ne bi se  sve postiglo. E baš takav jedan dan je sudbina izabrala da reši dugodecenijski problem spora oko prolaska sa mog imanja na glavnu džadu.

Sačekaše me svi iz te kuće kod kapije sa držaljama od motika i vila, izdaleka sam im video besne poglede.
– Nećeš više majci – reče mi novopridošla snajka sa stomakom do zuba.
– Mak se dete – rekoh joj kroz zube.
Stariji sin Milisav zamahnu kroz vazduh tako snažno da sam čuo jače zvužduk vazduha nego udarac u slabine koji mi se razleže telom.

Ničeg se posle toga ne sećam. Slika i ton uvek mi se vraćaju na scenu kako baš tu na međi leže svi u lokvi krvi. Pištolj mi beše u ruci praznog šaržera. Šestoro njih sa po jednim metkom  u telu. Nisu mrdali. Upasao sam se i krenuo putem do stanice milicije.

Bio sam dobar strelac uvek, tupo sam mislio i još imao snage da se ponosim nečim.
-Tako je bilo  sudija, a sad vi dosudite!

Meni je ionako svejedno, onaj metar zemlje više nije imao ko da traži. Crnica, najplodnija zemlja našeg kraja pokriće nas sve u nadi da ćemo tamo dole u njenoj utrobi znati malo bolje da je podelimo.

Podelite sa prijateljima:
Share