Željka Bašanović Marković (1973) živi u Beogradu. Po zanimanju je građevinski inženjer. Kratke i satirične priče, kao i aforizme, objavljuje u zbornicima i književnim časopisima. Objavila knjigu Priče sa karakterom i karakter bez priče (2023).
Strina je uvek volela psovati. Tog dana dok je prekidala vezu na bežičnom telefonu opsovala je negde u vazduh ka plafonu „Milosnu ti majku!“
Taj telefon doneli su joj sin i snaha iz Nemačke kada su proletos bili za Vaskrs. Beli sa svetlećim tasterima.
Niz hodnik čule su se nanule kako udaraju dok neko silazi niz stepenice. Bila je to Anka, prepoznao sam je po klaparanju. Verovatno se vraćala sa četvrtog sprata gde je svako jutro pila kafu sa baba Bosom.
Prišao sam akvarijumu da nahranim ribice i video kako je ona zlatna izvrnuta na leđa plutala bez života.
Vrisnuo sam: „Strina! Uginula mi zlatna!“
Strina je utrčala u sobu i zagrlila me: „Pusti, ja ću to srediti…“,rekla je uz psovku.
Bila je krupna žena i samo snagom svog tela mogla me je zaštititi bez da išta kaže.
Voleo sam je kao majku.
„Nije lako brinuti o živom stvoru,“ šaputala mi je u kosu.
Ja sam znao da ne misli samo na ribicu. Daleko u planini živela joj je sestra o kojoj niko nije brinuo, stara i bolesna. Strina bi otišla k njoj da ja nisam morao u školu. Nikako se nije mogla stvoriti na dve strane pri udaljenosti od više od šest stotina kilometara. Dok je bio živ, deda je govorio da svako na kraju ostane sam koliko god dece i sestara imao. Strina je uvek odmahivala rukom na to i opet bi opsovala.
Ovo dete nema ni brata ni sestru pa sam mu kupila ribice, govorila je dedi. Deda je opet mislio da su životinje za štalu, ali nije to mogao reći za ribice, tako da je ćutao.
Nisam imao ni oca ni majku ali je to strina prećutkivala namerno. Posle rata strina je svašta prećutkivala, a umesto objašnjenja ubacivala je psovke. Kad bih se razboleo dugo bi sedela uz moje uzglavlje i pevala mi dok ne bih zaspao. Retko bi pričala o majci, a nisam ni tražio jer bi me to uvek rasplakalo, a strina kaže da ne treba biti cmizdravac.
Od posle rata ne igram se više, nekako nemam želju a i nemam čime. Jedina zabava i ljubav bile su mi tih jedanaest ribica. U stvari deset, sad kad ove jedine zlatne nema, setih se iznenada kako sam prestao i sa decom da se igram jer smo pucali zamišljenim puškama jedni u druge pa na kraju ne bi ostao niko živ. Nisam voleo da iko nestaje.
Shvatio sam da se tuga i nemogućnost čoveka da išta poboljša ili popravi najbolje leči psovkom.
Opsuješ sočno kao moja strina i bude lakše, stvarno bude.
Jutros je umrla strinina sestra u planini pa ćemo se strina i ja preseliti u Nemačku kod njenog sina i ja ću tamo upisati školu.
Ribice ću ostaviti komšinici Anki da ima i ona o nekome da brine kad baba Bosa umre. Strina kaže da će mi u Nemačkoj biti bolje i da su tamo sve ribice zlatne.
Opsovala je i ribice i Nemačku na kraju, jedino to nisam razumeo. Zašto opet psuje kad je sve išlo po planu.
