Želјka Bašanović Marković (1973. Beograd). Po zanimanju građevinski inženjer. Objavlјuje kratke i satirične priče kao i aforizme. Sarađuje sa časopisima. Laureat 2020. godine za najlepšu priču o zavičaju književnog konkursa “Izvor”.
Krokodili dolaze
Naša firma je još u onom prvom naletu propadanja svega domaćeg otišla pod stečaj. Nije prošlo mnogo, kupio je neki važan čovek za par maraka sa sve nama zaposlenima i našim malim životima.
Tako gledano moglo bi se reći da smo prvi ušli u proces privatizacije.
Proglašena za zastarelu, ojađenu i pregaženu sa prestarim kadrom koji više nije upotrebljiv. Sedeli smo očajni i odbijali da napustimo prostorije hale, nekada prestižne fabrike koja je našu decu odškolovala i hlebom othranila.
Odlučili smo da štrajkujemo, više jer nismo znali gde bismo otišli nego što smo mislili da imamo neka prava. Pušili smo i pili kafu iz termosa koju smo donosili od kuće, jer više ni struje nije bilo.
Nekad smo se zaboravljali zašto smo ovde i smejali se nekim lepšim događajima, čak i viceve pričali. Kroz musave prozore gledali smo grupice ljudi koji su odustajali i odlazili sa zavežljajem ličnih stvari koje se neminovno godinama skupe na radnom mestu koje postaje kao kuća posle dvadeset i više godina. Gledao sam ljude sa posebnom pažnjom. Ličili su na krokodile.
Odlazili su suznih očiju, kao povorka krokodila kojima su pljuvačne žlezde povezane sa suznim pa imaju taj vodeni pogled. Krokodili mogu bez hrane preživeti nekoliko meseci, a ja se ne sećam kada smo poslednji put dobili platu.
Novom gazdi fabrike nije se žurilo. Nismo mu mi smetali niti ga je bilo briga što dolazimo u sada već njegove prostorije.
Državu je još manje interesovalo. Ona je svoje odradila i skinula teret sa grbače.
Šuškalo se da će gazda na ovom mestu otvoriti fabriku kožne galanterije.
Meni je u glavi već bilo da će neki od krokodila biti pretvoreni u tašne i cipele.
Staviće im zlatne kopče i rajsferšluse da ih ukrote.
Njihove štavljene kože biće glamurozne na nekim poznatim damama, političarima, funkcionerima, bogatašima.
Nikome neće pasti na pamet da je to jeftina koža onih istih matorih krokodila koji nisu zaslužili da ostanu.
“Idemo, dosta je!”, rekoh ovim mojim bliskim krokodilima.
“Gotovo je sa ovim…”
Iz stakla su me gledale vodnjikave krokodilske oči koje su mi odobravale odlazak da spasim golu kožu.
Poslednji krokodili sa kožom na leđima napustiše krug fabrike.
Oni odrani tek dolaze.
Drveni pupoljak
“Drevni Egipćani imali su eksperiment kojim bi utvrđivali koji je jezik najstariji na svetu. Odvojili bi dve bebe pred kojima niko nije smeo ništa da govori.
Prva reč koju bi neka od njih izgovorila smatrali bi da je taj jezik najstariji na svetu.”
Profesor istorije je bio srednjih godina i s lakoćom je umeo da svoja predavanja prilagodi svačijem uhu, bio je neosporno zanimljiv čovek.
Nije preterano brinuo o svom fizičkom izgledu. Nosio bi karirane košulje velikih džepova na grudima. Dugmići su mu labavo visili i stalno ih je pipkao da li su još tu. Često sam ga zaticao kako zadubljen gleda negde u daljinu ili je hranio lokalne napuštene pse oko škole.
Glas mu je bio pomalo hrapav od nikotina cigareta koje je sam uvijao. Bilo je nešto harizmatično u njegovoj pojavi. Spadao je u onu grupu ljudi koji, kad bi ušli u prostoriju, ne bi ostajali neprimećeni. Neobjašnjivo, niti su bili lepi niti atraktivni, naprosto su imali energiju koja privlači.
“Arheolozi su u jednom od starih grobova pronašli metalne perlice. Pronalazak perlica je bio jedinstven, jer se postavlja pitanje kako su dobili metalne perle, s obzirom da su Egipćani gvožđe počeli da proizvode 2000 godina kasnije? Odgovor krije jedan od hijeroglifa koji ima značenje gvožđa, a može se prevesti kao “metal sa neba”. Pretpostavlja se da su perlice napravljene od meteoritskog materijala.”
U učionici je vladao muk. Slušali su ga i oni đaci koji ni roditelje nisu slušali.
“Najzanimljivije je što su lečili i infekcije očiju! To je bila jedna od uobičajenih bolesti među Egipćanima. Koristili su razne, a ponekad i čudne metode za lečenje. Jedan recept je glasio ovako:
Podelite ljudski mozak na dva dela. Prvu polovinu pomešajte sa medom i privežite na oko, drugu polovinu osušite i primenite sutra.”
Da li im je ovaj lek pomagao, to ne znamo…
“Ono što bi ja danas rekao Egipćanima”, nastavljao je predavanje, “je da ne bih svako mogao da se leči ovom metodom, ako me razumete?!”
“Profesore, ne može svako ni sa ovim današnjim metodama, s obzirom koliko koštaju!!!”, rekao je cvikeraš Spasoje.
Klimao je glavom spreman da krene. Uzeo dnevnik sa stola i drveni pupoljak koji mu je stajao kao ukras u kabinetu, podigao da ga svi vidimo i najzad rekao: “I ovo je cvet, šta god vi mislili!”
Zvono je pokrilo bat njegovih koraka.
Deda
“Ljudska nesreća se najbolje vidi po licu i šakama!”, govorio je moj deda.
“Kako to deda misliš?”, pitao sam nestrpljiv i naivan.
“Sine moj”, poče deda, “lice se ne može obući, a rukama čovek povazda iska ili daje!”
Nisam siguran koliko mi je postulat u tom uzrastu bio jasan, ali mi se vraćao tokom života, i pomagao da osetim empatiju prema drugima.
Celog života imao sam poseban odnos prema tim delovima tela. Posebno sam ih negovao a ponekad i isticao. Činilo mi se da sam izgubio osećaj o suštini i formi, negovao sam ih kad bih imao problema da mi se oni ne bi prepoznavali, a zapuštao ih kada bi bio srećan i ispunjen.
Naučio sam da maskiram problem. Niko nije mogao da primeti moju teskobu u duši.
Jedino mi o njoj deda ništa nije rekao, a trebalo je.
Negovanje duše je mnogo kompleksnije od lica i šaka. Nekad se zagledam u nju i vidim da je k’o džigerica potopljena u varikinu, isprana, izbledela i nesposobna da više upija život.
Kada bih ja kojim slučajem bio deda, rekao bih svojim unucima da neguju dušu, i to ne zbog drugih, već zbog sebe samih.
Ali, bojim se da savete neću imati kome dati.
Deda sam postao, bez duše i unuka.
