U izdanju Arhipelaga upravo je objavljeno novo izdanje romana “Stakleni zid” Vladimira Tasića, dobitnika NIN-ove nagrade za roman godine.
“Stakleni zid” je roman u čijoj je osnovi priča o ubistvu novinarke Dade Vujasinović. Donoseći potragu za činjenicama jednog života i jedne smrti, “Stakleni zid” je istovremeno snažan društveni roman i politički triler, ali i intimna priča o odrastanju u senci porodičnih i javnih istorija.
Roman Vladimira Tasića je uzbudljiva priča o devedesetim godinama, o životu između zaraćene zemlje i izabrane emigracije, o nemogućnosti odlaska i o nemogućnosti da se veruje u bilo koju zvaničnu verziju.
Na predstavljanju romana Vladimira Tasića, Gojko Božović je rekao da je “Stakleni zid” verovatno najsnažniji i umetnički najuspeliji roman koji je u srpskoj književnosti napisan o devedesetim godinama.
– Tekst romana se oslanja na brojne izvore dostupne u zbrci kiberprostora. Najveću zahvalnost dugujem stvarnosti prijateljstva sa Aleksandrom Vujasinović. Citati iz članaka i pisama njene sestre Dade, objavljeni u knjizi “Svedočenja (iz obeščašćene zemlje)”, kao i delovi dokumenata koje mi je ustupila, korišćeni su sa Aleksandrinim dopuštenjem. Ona je, međutim, za ovu knjigu učinila mnogo više. Bez njene podrške, bez njenog razumevanja, ne bih se usudio da slobodno koristim mračne privilegije autora: da izmišljam junake i situacije kako bi priča postala književno istinita. Sada ni sam ne mogu pouzdano da odredim odnos fiktivnog i stvarnog u njoj – kaže Vladimir Tasić.
Govoreći o izvorima ovog romana i o kontekstu u kome se sada pojavljuje, Vladimir Tasić je naglasio:
– “Stakleni zid” je od mojih romana bio najteža knjiga za pisanje, ali je to meni istovremeno i moja najdraža knjiga. Kada sam pisao roman, zvanična verzija govorila je o smrti Dade Vujasinović. Dok smo pripremali ovo izdanje, zvanična verzija je promenjena i sada se zvanično govori o ubistvu Dade Vujasinović. Nisam, međutim, osetio nikakvu potrebu da promenim bilo šta u strukturi ili u tekstu romana zbog te promene zvanične verzije. Naime, u romanu su ukrštene različite priče, informacije i interpretacije i snažno je implicirana svest o jednom ubistvu. Pišući roman, imao sam priliku da vidim dokumenta koja nisu dovoljna ili uopšte javno poznata, ali moja namera nije bila da dam bilo kakvu policijsku verziju slučaja.
Želeo sam da napišem roman koji će dati književnu istinu tog strašnog događaja, ali i znatno širu sliku kako osamdesetih, tako i devedesetih godina. Ponekad izgleda kako su sve te okolnosti i kako je to vreme zaboravljeno. Upravo zbog toga sam napisao ovaj roman: kako sve to ne bi bilo zaboravljeno.
Vladimir Tasić (Novi Sad, 1965): romansijer, esejista i pripovedač od 1988. godine živi u Kanadi, gde predaje matematiku na Univerzitetu Nju Bransvik. Za roman “Oproštajni dar” Tasić je dobio Nagradu Radio Beograda 2 za Knjigu godine na srpskom jeziku. Za roman “Kiša i hartija” dobio je NIN-ovu nagradu za roman godine i Vitalovu nagradu za knjigu godine. Roman “Stakleni zid” objavljen je na francuskom jeziku, dok su ostali Tasićevi romani prevedeni na više evropskih jezika.
Ovo izdanje romana “Stakleni zid” predstavlja nastavak Tasićeve saradnje sa Arhipelagom koji je prošle godine objavio i njegov “Oproštajni dar”.
Na pitanje novinara da li piše novi roman Tasić odgovara:
– Da, pišem. A boraveći sada dve nedelje u Novom Sadu, pokupio sam neke nove priče koje će možda biti tema za neki novi roman
