Vladimir Jankovski je pisac specifičnog stila sa izraženom liričnošću. Dobitnik je Racinovog priznanja, prestižne makedonske nagrade za prozu. Najnoviji roman Skrivene želje, nemirna putovanja Jankovski je objavio u izdanju Antologa iz Skoplja. Odlomak iz novog romana Vladimira Jankovskog na srpski je preveo Sašo Ognenovski.
SKRIVENE ŽELJE
(Prvi deo)
Bistra i Martin, 1
Martin malo zatvara oči kako bi jače osetio miris žene koja stoji u liftu pored njega.
Lift treba da prođe još četiri sprata.
Snažno udiše miris koje stvara telo.
U sledećem trenutku vrata lifta se otvaraju, žena dinamično iskorači napolje.
Ona će zauvek nestati u gradu pretvorena u sećanje o jednom mogućem ukrštanju.
Martin neće nikada saznati kako se ona zove, koje je njeno zanimanje, kakve su njene opsesije.
Ona se zove Anastasija Dimeska, 31-godišnja farmaceutkinja. Baš i ne voli previše svoj posao. Mlađa sestra u familiji lekara. Kao tinejdžerka je tajanstveno bila opsednuta najodvratnijom decom u naselju. Tri godine je živela sa Aleksom, agentom za nekretnine i fanatikom italijanskog fudbala. Anastasija ne voli ništa na fanatičan način. Sebe smeta za nekoga ko ume dobro da odredi obim stvari. To je tačno. Često u mislima odgovara na zamišljene intervjue. Žali: za tim što ne može da živi nekoliko života istovremeno. Želja: da ujutru odabere svoj život kao što ljudi biraju odeću koju nose. Kada je ispred ogledala: uživa u licu koje je gleda.
Pavel, 1
Pavel sedi na metalnom sedištu i na ekranu posmatra imena gradova. Na sedištu nasuprot njega jedna Azijatkinja zureći, skoro bez ikakve distance između očiju i ekrana, skrola po tabletu. Pored nje, njena prijateljica, ili samo saputnica, pažljivo posmatra lica ljudi koji se iz bezbednosne kontrole probijaji do čekaonice. Fokusirana je na njihova lica, pokreta, posmatra kao da u njima nalazi odgovor na pitanje koje je sebi odavno postavila.
Izobilje trenutka. Tako bi Pavel mogao da opiše ovu situaciju u kojoj mnoštvo ljudi prolaze kroz toplo grlo aerodroma.
Pavel produžava da nemarno razgleda, on nije neko čiji se pogled može zadržati dugo vremena na jednom mestu. Posmatra ljude koji sede i najveći broj njih zure u svoje telefone priključeni na najpopularnijoj društvenoj mreži. Zure u banalnost tuđih života.
Aerodrom je mlin hiljade ljudskih egzistencija koji će se u zadnjih nekoliko časova primaknuti, proći će kroz zajedničku cediljku, a zatim proceđeni će se sa druge strane nekuda rasprsnuti. Biće pravo čudo ukoliko se neke od tih priča dodirnutih posredstvom ovog umesto standardiziranih elemenata, ponovo ukrste. To neukrštanje je za Pavela uvek bilo oslobađajuće.
Odjednom, devojka koja je sedela do tablet-devojke ustaje, iskorači spori krug oko čekaonice, aktivnost tipična za ovakve situacije, i stane ispred njega. To je prva netipičnost do sad.
„Izvinite, da li mogu da vas pitam nešto“, izgovara na dobro uvežbanom engleskom jeziku.
„Da, svakako“, njegov engleski je za nijansu ležerniji.
„Možete li mi reći koja je vaša priča?“
„Molim?“
„Vaša priča. U nekoliko rečenica. Ne više od deset.“
Pavelov pogled govori da mu je potrebno dodatno objašnjenje. Nepoznata razume značenje tog pogleda. Izgleda kao ličnost dobro trenirana da bi razumela potrebe drugih ljudi. Zato iz unutrašnjeg džepa kaputa vadi mobilni koji će poslužiti kao snimač zvuka. Svaki njen pokret u harmoniji je sa saopštenjem koje sledi.
„Ljudi me najčešće pitaju da im dam objašnjenje. Govorim njima da uvek kada imam mogućnosti za to, idem na putovanje izvan moje otadžbine. Rođena sam u Švedskoj. Na tim putovanjima snimam slučajno odabrane ljude. Svakako ukoliko se slažu. Snimam ih kako prepričavaju svoju priču. O njima, o nekim bližnjim, o nečemu što ih intrigira. Oni prethodno treba da samo saopšte ime, prezime i grad iz kog dolaze, neke pitam i za godine … ali to nije obavezno. To radim, skupljam njihove priče o njima samim. Neće vam smetati ako mi i vi kažete svoju priču? Neće vam smetati ako vas snimam?”
On gleda azijsku Šveđanku.
Voli trenutak, budi dobar s njim, prepusti se njemu i ne očekuj ništa zauzvrat.
„Ne, ali imam jedan uslov…“
„Svakako!“
„Uradiću ono što vi tražite od mene, ali na mom jeziku, na makedonskom jeziku. Ja sam Pavel Firfov, iz Skoplja, Makedonija. Jedna zemlja u Evropi, tačnije u Severoistočnoj Evropi, ne znam da li ste nekada čuli ili bili tamo …“
„Da. Volim geografiju. Makedonija – Ohridsko jezero.“
„Da, tako je …“
Tada glas iz zvučnika najavljuje ukrcavanje na avionu za Istanbul, Pavelov let.
„I vi idete za Istanbul?“
„Ne, za Rim.“
„Znači, imam malo više od dva minuta da vam ispričam ono što tražite od mene.“
Devojka pruži mobilni Pavelu.
David, 1
David leži na krevetu u svojoj sobi i posmatra plafon na kome mu je majka još pre nego se on rodio naslikala nebo ka kome poleću devojke obučene u široke haljine, a umesto ruku imaju riblja peraja. Godinama gleda ovaj plafon, i nije mu postao dosadan niti je dobio želju da ga prefarba.
Pored njega, na narandžastom krevetu je postavljen instrument. Leva ruka lako dodiruje njegovo lakirano telo.
Ima 22 godine i sutra je jedan od najvažnijih dana u njegovom životu – koncert koji će označiti šta će se dalje dešavati sa njim i sa njegovim instrumentom.
Bistra i Martin, 2
Na ulici grad nervozno bičuje lica svojih stanovnika. On to radi zvucima koje proizvodi, sa pogledima koje stvara, sa vazduhom koji su ljudi prinuđeni da udišu.
Martin stane ispred delovnog centra primajući žestoke udare. Dobro ih poznaje, i još više, voli ih. On u zadnje vreme i može da njemu bude izdržljiv jedino na taj način – preko njegove surovosti.
I pored toga što je u ovom trenutku trajan samo miris žene u liftu.
Urška Lovrenc iz Novog Mesta, Slovenija, biografija u jednoj rečenici u drugom licu
Ti si onaj koji misli da svaki čovek u sebi nosi po jednog malog čudaka, a život se pretvara u tugu kada dozvoljavamo tom čudaku u nama da prečesto spava.
Bistra i Martin 3
Bistra šalje pregled u ekselu koji je radila celog jutra, pa pogleda ka velikom kancelarijskom prozoru.
Noćna kiša u saradnji sa prašinom je iscrtala figuru na staklu: žena sa pet glava.
Ustaje sa stola, kancelarija je prazna, kolege su na pauzi. Zalepila je lice na hladno staklo. Njena je šesta glava. Ili ona postaje žena sa šest glava.
Grad je dole tih, razmazani ljubavnik koji nema predstavu kako želi da se noć završi.
Bistra kažiprstom iscrtava jednu rečenicu na hladnom telu stakla.
Niko nikada neće da pročita ovu rečenicu.
To njoj ne smeta – ona nije neka koja hoće da ostavlja tragove, da bude zapamćena, spominjana.
MOMCI IZ NIKLA – Mimikrija rasizma (recenzija)
Lusijana Peres iz Valensije, Španija, portretska
Najbolji su oni fotografski portreti koji se malo surovije odnose ka fotografisanom. Ne dozvoljavaju mu da pozira, da ponudi onu predstavu o sebi koju bi želeo da ponudi. Pravi portret se događa u trenutku kada nam je narušena kontrolisana slika koju želimo da isporučimo drugima, onima nasuprot nas, onima kojima želimo da se dopadnemo. Pravi portret mora da bude prelomljavanje lažljivosti. Smatram da je upravo to moj posao – svojim fotoaparatom da uhvatim lažljivost u trenutku kada ona prska.
