Vladimir Ilievski je priču Šah na slepo objavio u zbirci Pena crnog vala koju je objavila Izdavačka kuća Makedonika litera. Prevod: Sašo Ognenovski
Ostani kod kuće i čitaj!
Jeste li nekad igrali šah na slepo? Igrali ste na slepo? Ne verujem, a za one koji su upućeni u pravila, čarolije i filozofiju šaha, ja znam da sam dovoljno jasan. Za one druge, pokušaću da objasnim, priznajem, laički: to je šah u kome igrač ne gleda tablu i figure na njoj, nego mu govore poteze protivnika, a on zatim odgovara svojim potezom imajući u glavi novonastalu poziciju figure na tabli. Igrač na slepo je načešće okrenut leđima tabli. Ja stvarno volim šah, volim ga onako, više kao igru, kao zabavu, kao utrka i kao borba sa pobednikom i sa poraženim, a ne kao neka duboka filozofija života omeđena tim šezdeset i četiri crno belim poljima ili kao egizstencijalnom borbom za preživljavanje i opstanak kao što to definošu neki tipovi jaki na rečima. Pre više godina sam redovno pratio komentare sada već preminulog Rista Ničevskog na prvom programu posle ponoći; znao sam ko je pobedio u holandskom Vajk an Ze i ko je momentalno vodio u Linaresu, ali nikad nisam uspeo i pored toga što sam nekoliko puta pokušao da zaigram na slepo. U tome, u šahu na slepo, Pero Čalušić je bio fenomenalan. I on je igrao šah na slepo, ali je on igrao na tri table odjednom. Možete da zamislite, na tri table u isto vreme. Šahisti bi rekli, jedna simultanka na slepo.
Često sam ga gledao kako sedi raskoračen na stolu naslonjen laktovima na naslonu i kako igra šah na slepo na tri table. Vojnička učionica je uvek bila puna džombi koji su brojali manje od pedeset dana do kraja vojnog roka, dežurnih podoficirčića koji su neozbiljno shvatali svoja držurstva, i poručnika i kapetana, meraklija za dobar šah, dok je Pero na slepo mazao pacere. Tako je on zvao slabe igrače. Ruku na srce, oni i nisu bili tako slabi, neki od njih su bili stvarno solidni igrači, ali su bili daleko od Perinog nivoa. On nikad nije bio previše zamišljen, uvek je nasmejan razgovarao sa onima oko njega. Dok se on u toku igre kezio i pričao viceve, njegovi su protivnici zacrvenelih obraza brisali oznojane dlanove o pantalone, raskopčavali košulje i nervozno su psovkama prekidali vlastito ćutanje posle svakog neočekivanog, zbunjujućeg Perinog poteza. Ali, ponekad bi se i Pero smirio i zatvorio oči, naslonio bi glavu na svoje nadlaktice, umuknuo bi nekoliko sekundi i zatim kao da je izlazio sa nekog polutransa, podignuo bi glavu, pogledao ka tavanici kobajagi da je na njoj gledao šahovsku tablu i rekao bi: na tabli dva, lovac be-tri na e-šest, a ponekad je znao i da dobaci protivniku: gotov si, imaš mat u dva poteza, osećam da će neko častiti pivo. Pero nije nikad gubio partiju. Bar se ja ne sećam da je nekad izgubio. Nije bilo uopšte važno da li igra sa belim ili crnim figurama. Poneki srećnik bi s vremena na vreme uspeo da mu izvuče remi, pa bi se posle toga nekoliko dana šepurio kao paun i hvalio bi se po celoj kasarni kao da je dobio nedelju dana nagradno odsustvo.
I dan danas ne mogu sebi da objasnim kako i zašto smo tako brzo postali bliski. Nekako smo se stalno nalazili u prividnom vojničkom haosu i započinjali spontani razgovor. Čak i na jutarnjem trčanju kada je retko kome bilo do pričanja, nas dvoje smo nalazili zajedničke teme za razgovor, pa u trku, on onako visok, krakat i nekoordinisan, ja mršav, za glavu niži od njega, ali sa lakim korakom, pokušavajući da sinhronizujemo korake, tupili smo nešto o smislu života na mestu i u vremenu u kojima nije postojao nikakav smisao, da razmišljamo o takvoj temi. Razgovarali smo o svemu i svačemu. Teme nisu bile selektirane, a podsticaj za njih je bio svuda oko nas. Dobra tema za razgovor je kompleksna, ali ipak tako naprasita i spontana kreacija koja sama nalazi kreatora. Dobra tema za razgovor je neočekivana kao nezaboravno naređenje „lezi atomski s leva“ koju čuješ upravo u trenutku kada bacaš teški ranac na zemlju i otkopčavaš opasač. Ona se jednostavno nametnula nezavisno od situacije u kojoj smo se nalazili. A imali smo jedno nepisano pravilo: koliko je situacija apsurdnija, toliko je tema za razgovor kompleksnija, a koliko je kompleksnija, toliko je smešnija. Ovo je jednom lucidno konstatovao Pero dok je trošio zadnje atome svog tela kako bi izveo osmi po redu gušterov let, na minus pet u pet i trideset ujutru. Glasno smo se kikotali, pa desetarčić sa upečatljivo kockastom vilicom za kaznu je svima, celom vodu, naredio da naprave još osam gušterovih letova. Ostali vojnici su nam posle nešto kao mrčili, ali su posle dva-tri dana zaboravili. Razgovor, to spontano ćaskanje propraćeno jezičkim vratolomijama i smehom, bio je naš beg od realnosti, pokušaj preskakanja visoke ograde kasarne „Petar Mećava“ u Travniku i napuštanje tog prostornog mikrokosmosa u kome su se uspostavljena pravila, često grubo i surovo, suprostavljala zdravoj logici. I kako su prolazili dani, mi smo se polako navikavali na uspostavljena pravila i sve manje smo se interesovali za zdravu logiku. Ostao nam je naš razgovor kao zadnje sklonište, kao čvrsti, psihološki odbrambeni bedem, neprobojna bariera koja nas je pritajeno terala da se nasmejemo uvek kad zalegnemo u prašini posle zbunjujućeg naređenja glavnog desetara „lezi atomski s leva“. I dok nam se grlo punilo sitnom prašinom, a između zuba su nam cvokotali sitni kamenčići, razvučeni, poluglasni osmesi naših lica su jasno pokazivali da logika nije uvek najvažnija stvar u životu za vreme služenja vojnog roka.
Oni koji su bili u vojsci sigurno znaju da se pauza za vreme obuke zove vreme za marendu. Tada smo dobijali našu marendu – rečnikom civilnog života marenda se zove užina – i posedali bismo na golom betonu, naslonjeni na drvenu baraku u kojoj je bio kabinet za obuku autoelektričara.
Seli smo na isto mesto i tog novembarskog jutra, na hladan beton pored drvene barake, licama podignutim naviše, da bi što bolje osetili mlake zrake sunca koje je nekako uspelo da se probije kroz niske jesenje oblake. Do pola zatvorenih očiju, nismo primetili buku oko nas. Iz prednjeg, levog džepa košulje izvadio sam paklu cigareta.
„Hoćeš?“, ponudio sam Peru.
„Od tvojih. „Jork.“ „S cigaretom nisi sam.“ Dobar slogan, jel’ tako? Hoću“, – uzeo je jednu cigaretu i zapalio je šibicom koju sam mu polako prineo.
Zapalio sam i ja.
„Lep dan“, prošaputao sam, ali dovoljno glasno da bi me čuo Pero.
„Lep, ali dokle. Popodne će kiša. Sigurno“, nadovezao se on na moju konstataciju.
„Kako znaš?“, pitao sam.
„Znam, boli me glava“, odogovrio mi je, malo je sagnuo glavu i počeo je da masira svoj potiljak. „Vrat mi je kao uže.“
„Ne boli te glava od vremena“, pogledao sam ga. „Od šaha ti je. Do kad si juče igrao sa kapetanom?“
„Do tri. Taj tvoj zemljak, Mladenovski, stvarno nije normalan. Gnjavio me je do tri noću u dežurnoj. Mislim da smo odigrali dvadeset partija. Mislio je da ću mu popustiti. Da ću mu popustiti bar za jednu. Pije Mladenovski rakiju, puši, nervira se, igra uporno i ne odustaje. Ali, mene je uhvatio inat i do kraja mu nisam dao remi.“
„Stvarno si se do tri noćas zajebavao sa Mladenovskim?“ – zapitao sam ga.
„Ma da“, pogledao me je i produžio da masira potiljak. „Neko vreme sam hteo da mu popustim, da mu dam jedan remi, pa da legnem kao čovek, ali počeo je da se pravi blesav i da mi govori kako u njegovom selu nema boljeg šahiste od njega, kako je išao na gradska i republička prvenstva, kako je pobeđivao majstorske kandidate i rekao sam da ga uopšte ne jebem i da ga mažem do kraja.“
„Pa zar mu se nije prispavalo?“
„Prispavalo mu se, bre uporan čovek. Mislim da ga je na kraju uhvatila rakija, pa hteo-ne hteo, odustao je. Ali mi je zakazao revanš. Na njegovom sledećem dežurstvu.“
„Pa od toga tebe boli glava. Od nespavanja.“
„Nije od toga. Videćeš, popodne će padati kiša. Nego …“, pogledao me je Pero netremice. „Da ti vratim Karvera. Dobre su mu priče.“
„Pročitao si ih?“, začudio sam se. „Kad si pre stigao?“
„Stigao sam. Stigao sam nekako“, odgovorio mi je Pero. „Dobre priče. Svaka reč je na mestu, ne postoji praznina, nema rečenice na leru. Sve je u njima na mestu, čak i očaj u njima je na mestu. Na pravom mestu“, konstatovao je Pero ne prestajući da masira svoj potiljak.
„Neka bude knjiga kod tebe. Pročitaj priče još jedanput“, kažem ja njemu. „Pročitaj kad se budemo skinuli, posle deset meseci. Čim obučeš civilku.“
„Zašto?“, pitao me je.
„Možda tada nećeš ni primetiti očaj. Ili će ti možda smetati.“
„Ne verujem u to“, nasmejao se. „Karver je previše jasan da bi bio čitan drugačije. – I posle deset meseci njegov će očaj biti isti“, odgrizao je šećerni blok sa table i zaključio.
„Ti sve znaš“, pokušao sam da smanjim značenje njegovog filozofiranja sa odglumljenom ironijom. „Znaš sve o šahu, znaš da će ovog popodneva pasti kiša, znaš da glavobolja nije od nespavanja, znaš da je Karverov očaj uvek konstantan. Ima nešto što ne znaš? Ako ima, reci.“
I onda je zazvonilo zvono. Marenda je završila. Trebalo je da se vratimo u kabinet za obuku. Ustali smo sa betona, poravnali pantalone i stavili izvučene nogavice ponovo u čizme. Krenuli smo ka ulazu barake.
„Ima“, stao je Pero i stavio je svoj veliki dlan na moje rame. „ Ima nečeg što ja ne znam“, gledao me je u oči i produžio. „Ne znam koliki će biti naš očaj posle tih deset meseci, kada bih prema tebi, ja opet trebao da čitam Karverove priče. Eto, taj očaj ne znam.“
Njegove reči su me začudile. Nisam uspeo ništa da pitam zato što je Pero nabrzinu ušao u baraku. Ja sam krenuo za njim, ali ga nisam stigao. Posle toga, neke nove teme za razgovor su mi odvukle pažnju.
Dan danas pamtim razgovor sa Perom. Dobro sad, ne pamtim baš sve. Ne od reči do reči, ali ipak kao da sada vidim Peru ispred mene kako sedimo na golom hladnom betonu, kako puši, kako me netremice gleda i kako masira svoj potiljak. Danas shvatam zašto? Ili mislim da shvatam. Ne znam… Jednostavno ne mogu da shvatim razloge zbog kojih vojnička marenda, Karverove priče i prikriveni očaj i beznadežnost u njima, jutarnji gušterov let, igranje šaha na slepo, kapetan Mladenovski, sećanje na jedno prijateljstvo i raspad jedne države – su ponovo u ovom trenutku povezali sve vremenske koordinate.
Tog popodneva, neobično toplog novembarskog dana u Travniku, osamdeset i devete godine kao što je nagoveštavala Perina glavobolja, stvarno je počelo kišiti. Dok su gušteri čistili paviljone i vecea, ljuštili ljuti prodrli luk i seckali smrdljivi kupus u kuhinji, dok su bez ikakvog jasnog razloga prenosili teške drvene sanduke sa jednog na drugi kraj kasarne, Pero je u učionici punoj džomba igrao svoju slepu simultanku na tri table protiv jednog starog zastavnika pred penziju i dvojice mladih poručnika, gledao je na tavanu šahovske table koje su mu bile iza leđa i osećao gubitnički očaj svojih protivnika.
Nikad nisam saznao da li je Pero posle deset meseci ponovo pročitao Karverove priče.
Rat se razbuktao.
Nekoliko puta sam ga zvao telefonom koji mi je dao kad smo se rastali. Niko se nije javio.
