Vladimir D. Janković (Beograd, 1968), pesnik, esejista, pripovedač, književni prevodilac, objavio je pet knjiga pesama (Pesme, Drskost, Odbrana Danajaca, Dag i Sveta Jelena) i jednu knjigu kratkih priča i eseja (Beograd za upućene). Preveo je više od 300 književnih dela, od toga nekoliko knjiga poezije i oko 130 romana, što sa francuskog, što sa engleskog jezika. Nosilac je književnoprevodilačkih nagrada Branko Jelić i Miloš N. Đurić, kao i Nagrade grada Beograda Despot Stefan Lazarević u oblasti književnosti i prevodnog stvaralaštva.
RIBAREV SAN
Na obali reke sedi ribar,
Pregleda današnji plen;
Duva istočnjak, vrbake ziba,
Pomalo budan, pomalo snen.
Ribar u korpi dva soma ima,
mala i žgoljava, ali šta s tim?
Samo da nije prokleta zima,
Ribar je s plenom srećan sasvim.
Žena i troje dece. Kuća.
Usta gladna, nezavarana.
Ženica pišti iz propalih pluća,
A deca klikću: gde nam je hrana?
Evo, stiže, ribar će žurno,
Kô da se stidi, somiće vadi;
Život za njega nebo je tmurno,
Al’ deca neće crći od gladi.
Ženica, dobra, pomalo tužna,
Pogleda ribe, pa muža svog.
Provode vek svoj kao dva sužnja,
Al’ ona voli čoveka tog.
I on nju gleda, pogleda bedna,
U srcu mu samo žena je ta.
Oduvek ona bila je jedna,
Jedina koja voleti zna.
U tome času njihove oči
Nađoše jedne drugima put,
I čudna slutnja u duše kroči,
I čudan nagon, kô studen ljut.
Šta će nam ova prokleta gamad,
Što svojom decom krstismo mi?
Crna je sudba njih dala nama,
Ni danas ne znam šta nam to bi.
Bez njih bi život bio kô pesma,
Veselje, radost i blagostanje.
Muka i mi kô voda i česma,
Hajde da skončamo ovo stradanje.
I uze žena sataru krotku,
I zviznu sinka sred čela bela.
I uze ribar pooštru motku,
Prsnu ćerčici lobanja cela.
Ostade malo žutokljunče,
Od njeg’ je mokra postelja jadna.
Eh, vidi ovo gadno majmunče,
Šta će nam još jedna usta gladna?
Dohvati ribar zloslutnu kuku,
Probuši malo, nedužno dete,
Uze jektičavu ženu za ruku
I, sve uz reku, ka selu krete.
Stigoše oni u selo zorom,
Umorni, znojavi, kao ludi,
Praćeni užasnom noćnom morom,
A selom šuška: Bog s nama budi!
Kakvi su ovo vražiji ljudi?
Odakle stižu ovako bedni,
Jesu li bolesni, jesu li ludi,
Dođi der ’amo, te samo gledni…
Bog s nama budi, Bog s nama budi.
A muž i žena, raspusne ptice,
Ne znaju šta to seljake čudi;
Radosno dižu ka Suncu lice,
Dok selom šuška: Bog s nama budi!
GOSPA OD JEZERA
I polako, lako klizimo ka smrti,
Kao da ona je zaboravljen nam dom;
U osetu usput postajemo škrti,
Gledamo se, stranci: ko je šta, ko je ko.
Kroz pesme vrištinu vetar zao duva,
Ocvali se šešir tek drži za glavu.
Nad pustopoljinom đavo se izuva,
Zadah vražjih nogu mori zelen-travu.
Iz vodice mlake u jezercu trošnom,
Kud je zimski kupač da umire pošô,
Bela ruka najedared nebu segnu;
Gospa od Jezera, svakoj brizi mera,
Dohvati kupača, srce mu proždera –
On sav srećan na dno kao lađa legnu.
PESMA O UGLJU
Pred zimu, uvek,
ugljevi neki
pod planinama strepe.
Mrsne im duše kamne
cvrče
senkama zlokobnih peći.
Zbijeni ježevi bez bodljâ,
braća uglji,
osluškuju hod rudarâ.
I crnilom lepljivim
prianjaju uz ženke
u poslednjoj strasti.
Pred zimu, uvek,
ugljevi neki
tužnim se šapatom bodre;
Putuju mračnim adskim
vagonom
na svoje plamene odre.
- Aida Šečić Nezirević: Kako se mame igraju žmurke (izbor)
- Boris Mandić: “Metafizika odsustva” i druge pesme
JEDINA RAZLIKA
Jedina razlika između
Tebe i mene
Sem toga što si ti žensko
A ja
Ti
Sem toga što si
Ti prava
A ja kriv
Sem toga
Što ti misliš
Da ideš nekud
A ja znam da
U mestu stojim
Sem tog što tebe je
Strah pojeo
A ja se živo
Bojim
Jedina razlika između
Tebe i mene
Sem tog što si ti
Hladna
(Ja gorim)
Sem toga što si
Praznine gladna
A ja te do sita
Smorim
Sem tog što ja sam
Mekan ’lebac
A ti tvrda proja
Sem toga što
Ja sam tvoj
A ti nisi
Moja
Jedina razlika između
Tebe i mene
Dakle
U tom je što su se meni
Zbog tebe
Pod nogama zemlje
Izmakle
A tebe ni trave
Ne zagolicaše
Ni bubice nisu te
Takle
Jedina razlika
To je
Što ja još pitam sne
Što li si meni ono jednom
Rekla
Volim te
I šta te reči na tvom
Jeziku dalekom
Znače
I zbog čega život ode
A ja
Volim te sve jače.
NEMAČKI PONOR
U Tekiju stigoh u
Ran jutarnji sat
U noć još se na put pošlo
Dovezô me brat
Nerođeni
Ali opet kao rođen drag
Po ocu Rimljanin stari
Po materi Vlah
Ovde ti se, reče, odvaja taj drum
Pa ti sada vidi dalje
Kud te vodi um
Kilometra dvaes čet’ri
Imaš ti do gore
Dvadeset asfaltirano
Čet’ri – noćne more
Izljubih se s bratom
Pa krenuh pešice
Za šest sati lakog hoda
Staću na litice
Sa kojih se pogled pruža
U tajnovit mir
S kojih uši čuju reku
Gdeno poje vir
Tri su sata bila kada
Stigoh do brvnare
Ar-en-bi i Buking
Ovde
Uzimaju pare
Nešto u tom savršenstvu
Bilo mi je čudno
Pustoš ta me pokoleba
Dođoh uzaludno
Kapiju mi otvori
Ovisok domaćin
Osmeh mu je uzdržan
Razmetljiv mu način
Iza njega eto žene
Njoj tek osmeh teško
Lice da obasja može
Možda samo greškom
Sedi, reče gazda, pa
Da pokažem ti kraj
Kažu ovi što dolaze
Da je pravi raj
Onda glavu okrenu
Naredba mu kratka
Donesider ’vamo nama
Rakije i slatka
Taman htedoh reći
Meni bolje jedno pivo
Šest sati ne popih
Dok sam hodô ništa živo
Kad li uto staklo
Na vratima zvecnu
Neka kao igla mene
U potiljak lecnu
Na pragu je stajala
Poslužavnik mali
Sunce na svodu ustuknu
I oblaci stali
Lahor što je pirkao
Klonu, grao sena
Na zemljici krotkoj
Smerna trava ugažena
Lice to je poslednje
U kosmosu živom
I da mogoh, ne bih mogô
Pa i nisam skrivô
Gazdarici, pa i gazdi
Jasno kao dan
Da ostah bez daha i za
Mesto prikovan
Vlasi žute, pramenovi
Tamni kao srži
Panjeva što drevna svetlost
Na pamtivek prži
Oči malo kose, svetle
Neznana im boja
Zanemeo pitam se
Zar sudba to je moja
Dok mi majka i otac joj
Izmiču iz svesti
I razmišljam da l’ će ona
Stajati il’ sesti
Popij, kaže gazda
Dunja dobro rađa
Od slatka od smokava
Nema poslast slađa
Gledam je u čelo
Obraze široke
U oči sveznalne
Niti plitke nit duboke
Spušta poslužavnik
Između njih seda
Ocu usta bleda, majka
U busenje gleda
S dve-tri reči il’ i bez njih
Preuzima vlast
Sila neumolna, vidim
Sela je međ’ nas
Pogled mlad joj lovim
Ona okreće mi lice
Meni usta otvorena
Zinem nehotice
Nedaleko odavle
Ima mesto ono
Koje narod zove, da –
Nemački ponor
Nema više livada
Brda i dolina
Nema više borova
Ni plavih visina
Telo to je blizu sad
Ta blizina snaži
Znaš li, gazdarice, da ja
Nađoh to što tražim
Ne raduj se, domaćine
Meni zene suzne
Dođoh ovde, očigledno
Da ti kćerku uzmem
Kako ja to rekoh
Ona mala na krov skoči
Šta to bi, ustajem
Hladnim dlanom trljam oči
Majka se povukla već
Otac se sklonio
Sâm sam sa njom ja ostao
I odvajkad bio
Ona tad podignu glavu
Ka nebima slutnim
Pomiluj me tim krilima
Zavapih kô putnik
Koji zna da kraj je puta
I tu mesto ono
Koje narod, što li baš,
zva Nemački ponor
Ona slete pa me uze
Kao kobac miša
I osetih da njen dodir
Svu teskobu stiša
Odnesi me u dubinu
U Zemlje središte
Ti moj raj si i pakao
Moje čistilište.
