Violeta Bojkovska: KORANGAL

Violeta Bojkovska je mlada makedonska književnica. Priča Korangal objavljena je u zbirci Bar ujutru, u izdanju Izdavačke kuće Begemot iz Skoplja. Prevod na srpski: Sašo Ognenovski.

Korangal je jedno od onih mesta gde stari ljudi dolaze da umru. Nije obogaćeno nekom prekrasnom mističnom aurom sigurnosti i vere. Jednostavno, ono postoji sa svojom velikom mračnom dolinom kao kompleks od nekoliko skoro raspadnutih hotela prepunih starcima i telima u svim veličinama. Hoteli su slika i prilika njihovih stanara i okupatora, tromi i beskonačno nepotrebni. Možda zato svi, kada su se rešavali na taj grozomorni korak nazvan smrt, dolaze ovde. Ne zbog čudotvorne nege koja olakšava put ka onom svetu, naprotiv, personal je ponekad bio gori od onih o kojime je trebao da se brine, nego zbog usamljenosti, raspršavanja prelepe iluzije da su čovečanstvo i svet humani, zabrinuti ili bar solidarni. Svakako, nisu svi stanari bili ljuske od ljudi, neki od njih su bili pravi karakteri izašli iz najherojskijih priča, puni nežnih emocija i fanfara, ali ko da im veruje kada niko uistinu nije zainteresovan da ih sluša.

Kada sam stigao u Korangal, prvi put u životu sam osetio mir, onaj tupi, prazan spokoj koji te tera da spavaš zato što si očajno umoran. Ne, u ovoj rupi koja skuplja sve i svašta i svakoga, to stanje preziranja koje te smiruje bilo je konstantno.

Violeta Bojkovska

Moja mala, prosečna priča, nije bila ništa različitija od one svih oko mene, pa sam, kako sam stigao, jedne nedelje prestao da prepričavam. Ovde, hotel ima polisu u kojoj nije dozvoljeno uzimati smrtonosnu dozu tableta sve dok ne prođe prvi mesec od ugovora. Pre nego što sam došao, mislio sam da je to tako zato što ti traže da platiš samo za jedan mesec – negde u ugovoru stoji da boravak treba da ti završi u gorenavedenom periodu, ali ipak, nije mi bilo jasno zašto je njima toliko bitno da ti ne uzimaju pare bez razloga. Možda je Zakon o potrošačima tako diktirao, ili neka druga pravna norma koja ti ne dozvoljava da umreš u željeno vreme. Ali, tako je kako je, i to je jednostavno važno, sve dok ti daju da umreš.

Normalno, da se ne bismo pogrešno razumeli, nisu svi koji dolaze u Korangel nepovratno bolesni, naprotiv, mogu se videti i prelepi primerci tela u njihovim mladim godinama iako stvarno retki. Ipak, to je bilo mesto namenjeno starcima. Paleta od boja u očima, nosevima, licima i odeći, čak i u kostima, ali, s obzirom na to da svi imaju zajedničku želju da umru, posle nekog vremena dosađivanja, prestaješ da ih razlikuješ. Ovde se vreme ne kreće kao u normalnom svetu punom automobila i aviona, nego trči, pretrčava i u jednom trenutku stane da bi te prevarilo da si došao do kraja da bi ponovo krenuo. I ti to učiš brzo zato što u realnosti nemaš dovoljno vremena za gubljenje. Hrana je prosečna, niko se ne trudi da ulepša život onima koji ne znaju da žive, pa na trenutke sam namerno razmišljao da kuvaju bez soli kako bi nas motivisali da se brže ubijemo, ali mi je ta teorija propala pošto sam se setio da nije još prošao prvi mesec. Izgleda da ukusi otupljuju kao i sve ostalo čim počneš nepovratno da stariš.

Dok sam sedeo na prozoru i gledao crnilo iznad padine, sreo sam devojku, ne, ne preterujem, bila je to devojka, samo što je napunila 30 godina, govorila je o nekakvom ratu i o tome kako je izgubila jednu ruku, nisam mogao da se solidarišem, ja već odavno nisam bio sposoban da hodam i pre nego pomislite da je ta dijagnoza zbog starosti, demantovaću vas, bila je rezultat psihološke traume koje nikada nisam mogao da se setim. Sve u svemu, devojka je bila lepo i milo biće, toliko napaćeno što su joj oči bile crna udubljenja i podsećale su me na pogled sa prozora, samo je zato i pominjem sada, zbog poređenja sa dolinom. Neko vreme je pričala sa samom sobom, a mislila je da priča sa mnom i zato je otišla onako kako je i došla, tiho i glasno u isto vreme.

U Korangalu se ne gleda blagonaklono na komunikaciju između gostiju, to nije bio običan hotel u koji ljudi dolaze da se druže i da imaju seks kada su pijani. Kada sam saopštio onim malobrojnim prijateljima koji su ostali da ću doći ovde, bili su presrećni zbog mene i pored toga što nisu tako izgledali. Dok su me molili da razmislim, mogao sam da im vidim u očima da se raduju ili mojoj hrabrosti u odluci ili mom konačnom odsustvu. Taj zaključak iz susreta sa njima samo me je ohrabrio da dođem i da potražim sobu sa bilo kakvim pogledom kako bih imao u šta da gledam kada bi došlo vreme.

Ja sam oduvek bio običan čovek, nikada spektakularan niti u jednom polju života, i zato sam uživao sladostrašću u ovom mom konačnom kraju malo neuobičajenom od kraja ostalih. Zato jer, za razliku od njih, ja sam odabrao mesto i poslednji pogled, bio sam u ultimativnoj kontroli, a to vredi mnogo više od jednog meseca u ruiniranom hotelu u dolini sa liberalnim pravilama.

Pročitajte i druge priče: Književni periskop

Ipak, da se ne lažemo, Korangal je poseban, mnogo posebniji od ostalih. Ovde važi jedno staro, iskonsko pravilo, čim uzmeš sobu u hotelima kao Korangal, nikada nećeš otići odatle. Imaju posebno izgrađene prostorije za urne koje zovu groblje, za nas, starce koji ovde umiremo u ovim mekim, toplim, simitskim krevetima.

Share