Prikaz knjige: Viči tiše, bato, Ivona Bžezinova, Heliks, 2022. Prevod: Uroš Nikolić
Češka autorka Ivona Bžezinova dugi niz godina stvara literaturu za decu i omladinu. Već iskusna u žanru za mlade, pisala je o mnogim aktuelnim temama i tabu temama kod mladih. Neka od njenih istaknutih dela koja se već mogu čitati na srpskom jeziku čine trilogiju koja prati tri tinejdžerke u susretu sa drogom, kockanjem i bulimijom. Mogli bismo reći da su pomenute teme zapravo i najaktuelniji problemi sa kojima se mladi u današnjem, modernom svetu susreću. Na koliko razumevanja i podrške nailaze mladi kada se susretnu sa tim surovim i oštrim svetom, autorka je pokušala da čitaocima približi kroz svoje romane. Osim ozbiljnošču tema koju obrađuje, Bžezinova i stilski i narativnim tehnikama kojima barata čitaocima dočarava veličinu svojih uvida i prenosi snažnu i upečatljivu poruku.
Gotovo bi bila šteta da se ova autorka nije dotakla još jedne veoma aktuelne i bolne teme koja pogađa sve više dece i mladih, i njihove porodice. Reč je ovog puta o PSA, odnosno o poremećajima autističnog spektra. Svako ko se dotakne i pokuša da u romanesknoj formi obradi ovu veliku i tešku temu, naći će se na veoma klizavom terenu. Nedovoljna informisanost, površnost u pristupu, lažna empatija – sve su to zamke u koje autori lako upadnu. Međutim, Bžezinova je maestralno i brilijantno odmerila svoje sposobnosti i na adekvatan način ih tekstualizovala u romanu Viči tiše, bato u odličnom prevodu Uroša Nikolića (Izdavačka kuća Heliks). Bez lažnog saosećanja, brutalno, surovo iskreno je prikazala svo breme koje nosi život osobe sa autizmom, a što je još važnije, ona je do srži pronikla u osećanja porodica i onih koji se nalaze u neposrednom i svakodnevnom kontaktu sa autističnim osobama. Zapravo, sa porodicama je jedino i moguće saživeti se i prema njima je potrebno iskazati svo poštovanje i divljenje, što je autorka u ovom delu savršeno jasno i učinila.
Zašto Jeremijaš, četrnaestogodišnjak, ne govori smisleno; zašto voli da sedi ispod kuhinjskog stola i u nedogled otvara i zatvara rajsfešluse raznih veličina i boja; zašto crta samo koncentrične krugove oko dugmića pokidanih sa garderobe; zašto jede samo hranu koja je kružnog oblika; zašto ne izlazi iz kuće bez poklopca nekog starog raspalog lonca; zašto podivlja ako neko iz njegove porodice obuče zelenu majicu utorkom ili smeđu četvrtkom; zašto njuška smeće i izmet tokom šetnje; zašto se ukoči ako komšijski auto nije parkiran na tačno određenom mestu… mnoga „Zašto“ autističnih ljudi osobama normalnog razvojnog sklopa nikada ne mogu biti jasna. Međutim, „Zašto“ onih ljudi koji ih okružuju itekako možemo i moramo shvatiti.
„Stvari kao što su mimika, gestikulacija, ironične upadice i šale… za njih su tekovine vanzemaljske civilizacije. Ne umeju da ih dešifruju, što izaziva napetost i stres. Pamela to dugo nije shvatala.“
Zašto Pamela, Jeremijaševa sestra bliznakinja, poštuje batina pravila oblačenja pa se u školi presvlači; zašto ga vodi u smrdljive šetnje; zašto mrzi svoje društvo koje se ruga bati; zašto poznaje i razume svaki njegov napad i shvata šta ga je izazvalo; zašto sa 14 godina već gotovo vodi domaćinstvo; zašto krivi mamu u trenucima slabosti a zapravo brine o njoj više nego što majka brine o detetu; zašto ne želi da se seća oca koji ih je napustio; zašto je uvek nasmejana, optimistična, vedra i puna snage i razumevanja… Zašto jedna tinejdžerka mora da nosi toliku odgovornost i toliko teško breme kao Pamela? Zašto je vlasnik samo jednog majušnog dela sopstvenog života, a ostatak je podređen isključivo bati?
Na sva ova teška pitanja autorka je sa silinom i snagom oluje odgovorila u ovom delu.
„Kada je prvi put videla svog brata blizanca pod snažnim sedativima, pitala je mamu ko ga je začarao. Bila je još mala. A batino tupo, neprepoznatljivo telo ličilo joj je na hrabrog viteza koga je zla veštica zauvek pretvorila u kamen, pre nego što je uspeo da oslobodi lepu princezu.
„A ko će da ga oslobodi, mama?“ pitala je mala Pamela.
„Ne znam, dete moje“, setno odgovori mama.
„Mogu ja?“ jednom je pokušala. „Kao Bogdanka, znaš. Ona je na kraju uspela da oslobodi sedmoricu braće. Ja mogu samo Remija.“
Ipak, nije uspela. Njihov život nije bio bajka. Međutim, nastavili su da žive. I Remi je nastavio da živi. S vremena na vreme izašao bi iz tog nevidljivog kaveza. Nikada sasvim. Ali svaki put onakav kakvog su ga mama i Pamela zapamtile, dok mirno sedi ispod stola i povlači rajsferšlus, prebira po kolačima vadeći borovnice ili šeta od kontejnera do kontejnera sa poklopcem u rukama. Takvog su ga i volele.“
A majka? Kakva je njena pozicija u ovoj iščašenoj porodici? Najteža svakako, najbolnija reklo bi se.
„Majčini izlivi emocija nisu bili česti, ali su bili snažni. Pukotine na njenom štitu samokontrole mogle su se videti i iz svemira. Pamela je tokom godina naučila da predoseti erupcije majčinog besa… Toliko su bile bliske i okrenute jedna drugoj da je i najmanji iskorak bio momentalno uočljiv. Pamela je primetila da mamu iz takta najčešće izvedu sitnice. Nikada ne izgubi strpljenje kad bata ima napad, nikada ne gubi prisebnost kada su zdravlje ili život nekog od njih troje u opasnosti. Ispade uvek izazivaju naizgled nebitne, ali uporne sitnice koje podrivaju volju kao teški, spori rovokopač.“
Toliko nadljudske snage je potrebno odgajati dete sa teškom dijagnozom poput Remijeve, uz to i njegovu bliznakinju, uz to kao samohrana majka. Međutim, majka i Pamela su sa Remijem izgradile svojstveni mikrokosmos, svet samo njima udoban, u koji ponekada svrate baka i deka, kojima je jako puno vremena bilo potrebno da prihvate činjenicu da dete nije bezobrazno i razmaženo, već „drugačije“. Majčino opiranje da Remija smesti u ustanovu, silina i borba koju je svakodnevno sa njime proživljavala, pokazatelj su nepokolebljive volje i snage majčinske ljubavi.
„Daj ga onda!“
„Ne dam ga! To je naš sin!“
„Ja takvog sina nisam hteo!“
„A misliš da je on hteo?“
„On nema pojma ni o čemu! I nikada neće imati! Rodio se kao debil, i ostaće debil! Šta ćeš da radiš sa njim?“
„Voleću ga!“
„Šta će on da ima od toga? Šta ćemo mi da imamo od toga? Daj ga u ustanovu, tamo će se brinuti o njemu.“
„Ne mogu. Ne smem to da mu uradim!“
„Daj ga! I dalje ćemo imati Pamelu.“
„Ne dam ga u ustanovu! Nikad! Neću ga napustiti, čuješ?“
„Ne znaš šta pričaš, ludačo! On je kreten, a ja sa kretenom da živim neću!“
Treskanje vratima, lomljava stakla, plač…“
Narativna strategija koju je autorka upotrebila savršeno približava čitaocu život jedne tinejdžerke i sve teškoće koje nosi briga o autističnom bratu. Unutrašnji monolozi ispisani kurzivom, retrospektive i snovi koji muče Pamelinu podsvest, čak i njen društveni život i prilagođavanje u novoj školi, sve je uvek osenčeno Jeremijašem – bratom koji je fizički zreo i zgodan, ali mentalno zauvek na nivou malog deteta.
Viči tiše, bato nežna je poruka koja iskazuje razumevanje prema autističnom bratu, koja iskazuje netrpeljivost prema okolini bez razumevanja; to je apel svim čitaocima da na autizam ne gledaju više kao na tabu temu ili mit, već da pogled i interesovanja usmere u pravcu razumevanja i podrške. Delikatna i problematična tema kao što je autizam zahteva podrobnu analizu i sistematičan pristup. Svakodnevno suočavanje sa naizgled besmislenim i ponegde bizarnim ritualima za porodice osoba sa autizmom predstavlja rutinu, dok posmatračima sa strane deluju kao načisto poremećeni.
Ivona Bžezinova temeljno se pripremila za pisanje ovog romana, sarađujući sa stručnjacima i roditeljima autistične dece. Suživot sa njima opisala je realno, bez ulepšavanja, sveobuhvatno i surovo, kakav taj život često zna i da bude.
Autorka: Vanja Panić
