Vesna Sekulić, lekar i pesnikinja, napisla je i objavila devet knjiga pesama, od kojih je jedna knjiga pesama za decu. Pored pesama povremeno piše i kratke priče, koje je objavila u svoje tri knjige. Član je Udruženja književnika Srbije, UP „Poeta“, UK „Zenit“ iz Podgorice i predsednica je Udruženja lekara – pisaca „Vidar“. Živi u Beogradu.
Prohladno, maglovito, prolećno jutro. Sedim za svojim radnim stolom i pokušavam da se koncetrišem na rečenice u knjizi. Sutra imam ispit. Dok okrećem listove i čitam one crvenim flomasterom podvučene rečenice, čini mi se da ništa ne znam. A učila sam. Ozbiljno. Kao pred svaki ispit i ovog puta razmišljam da odustanem.
Misli mi lutaju. Beže od stranica knjige… I tek što sam pristala da pođem za njima u onaj letnji dan, na ono mesto na kojem cvetaju beli i roze oleanderi i mirišu borovi… Na onaj kameni zid na kojem sam zaboravila peškir, jer sam ugledala njega… U sobu me je vratilo tiho kucanje na vratima.
To moj tata donosi toplu čokoladu sa mojim omiljenim pecivom. Moj dobri tata me ljubi u kosu i kaže: “Hajde, srećo, vreme je da nešto pojedeš.” Stavlja mi ruku na rame, baca jedan brz pogled na knjigu i odlazi. “Neću da ti smetam. Uči. A kad budeš želela da napraviš pauzu i popiješ kafu, dođi.”
Vraćam se mojim stranicama išaranim raznim bojama, u zavisnosti od važnosti teksta. Gde si sad Rado? Da se preslišavamo. I smejemo. I govorimo “ma lako ćemo mi to!” Da, tebi je lako. Prekjuče si položila ovaj ispit. I pobegla. Pobegla na Taru. Da nahraniš mozak kiseonikom, dok se ja mučim sa optičkim putevima.
Dovodim misli u red. Jednu po jednu. Postrojavam ih vojnički i koncetrišem se. Listam stranicu po stranicu, naglas se preslišavam. Ma, znam ja ovo!
Nisam ni primetila kako je vreme brzo prošlo. Na to su me podsetili mišići vrata i laka glavobolja. Ustajem, ukočena od sedenja, istežem se, trljam oči koje počinju da me peku i samo što sam pomislila “sad bi mi dobro došla kafica” do mene je dopro njen miris. Moj tata! Zna da pogodi pravi trenutak.
Izlazim iz sobe i pridružujem mu se. Dok polako ispijamo kafu, priča mi o mojim dečjim nestašlucima. Kod poslednjeg gutljaja, kaže mi “ne sumnjam da ćeš da položiš, ti si moja pametnica”.
Ustajem, ljubim ga u obraz i vraćam se svojoj knjizi. Misli su se malo opustile, pa su ponovo krenule u šetnju. Ponovo bi da ožive onaj prvi susret, onaj grč u stomaku, oznojane dlanove i nemir u srcu. Nesvesno se smeškam i puštam ih da me vode, gde god žele. A one dobro znaju gde ja želim da budem.
Zatvaram knjigu, oblačim trenerku i krećem na trim stazu. I mom mozgu je potrebno malo kiseonika! Usput kažem sebi da, ako ga danas sretnem, sutra ću sigurno položiti ispit.
