Vesna Kapor, dobitnica nagrade Meša Selimović za 2022. godinu za knjigu “Nebo tako duboko”, ove godine objavila je novu knjigu, “Maša i medvedi”. O ovoj nagradi, novoj knjizi i stanju u srpskoj književnosti za portal Sinhro.rs razgovarala je sa Mariolom Pantelić.
Nedavno je izašla Vaša nova knjiga “Maša i medvedi”, naslov podseća na čuveni crtani za decu, da li je to slučajno ili namerno? Kako biste opisali svoju novu knjigu?
Naslov spada pod onu tačku teorijski zvanu izneverena očekivanja. Dakle, nije knjiga za decu. Ali, zanimljivo i taj crtani je kao neka savremena basna, otvoren i za odrasle i za decu, iz njega izviru velike istine i pouke, gnomski. Bar ja tako to vidim. Pored toga to je, zapravo, narodna priča pod tim naslovom. Iz toga je i crtani izrastao. I ta narodna priča, naročito neki njeni delovi, imaju simbolički svoje mesto u ruskoj svakodnevici. Sam naslov bio je, tokom pisanja kao igra, neka vrsta zavodljivosti i detinje nepatvorenosti. Asocirao me je na to kako smo svi, zapravo, uvek deca. A Maša govori baš o tome – o čistoti sveta. I tako su se izrodile dve junakinje, na toj ideji.
Kako bih opisala svoju knjigu? Zanimljiva postavka pitanja. Svakako, jednom kad pustite knjigu u život, ona pripada svima koji je čitaju, i svako ima pravo da je vidi sopstvenim očima, šta god pisac mislio o tome, ili osećao, tako je. Već sam delimično odgovorila. Rista, glavna junakinja, u grotlu ubrzanog, savremenog sveta, poziva se na ideale, na pravdu, čast, istinu, porodicu – i krči sebi put kroz mrežu lažnih ljudskih prava, lažne demokratije, lažne slobode… Knjiga koju piše, a u kojoj je Maša junakinja, postaje njena opsesija, ali i motivacija da istraje. Pokrenuta su različita pitanja, socijalna, ideološka, politička, a sve to kroz jednu vrstu satirične fabule.
Vaš roman “Nebo tako duboko” osvojio je nagradu Meša Selimović 2022. godine. Šta biste rekli o svom romanu da podstaknete nekoga da ga pročita i šta za Vas znači ova nagrada?
Ovde bih navela delove pisma koje sam dobila od jednog mladog čitaoca.
“Siguran sam da će svaki roditelj koji ovo pročita mnogo više voleti svoje dete nego što je do tada činio i da će svako dete, makar za mrvicu više voleti svoje roditelje. Verujem i da će svako ko ovo pročita, nakon čitanja, biti za mrvicu bolji čovek i da će sa više pažnje slušati druge. Neke će ova priča možda i spasiti. Tara Senica i nakon završetka njenog zemaljskog života, postaje heroj jedne priče sa mogućnošću da spase mnoge svim onim što je za života bila. A to tako liči na nju…”
I to je suština čitanja. Doći do drugog čoveka, potaknuti ga da razume i oseti bližnje. Ova knjiga je i molitva, i tužbalica, i drama, i roman. Kako ga ko doživi. Pisala sam u teškoj vatri, u pomerenom svetu – svaki povratak posle pisanja ili čitanja u stvarnost bio je šok. Bukvalno sam živela paralelne stvarnosti. Neko mi je skoro rekao da je ta knjiga istraživanje bola. Svi junaci ove knjige iskazani su kroz tragičko iskustvo gubitka i kroz ideju – koju im prenosi pripovedač – da je sveštenost prelaska iz pojavnog sveta u večnost, za čoveka prostor nepojamnosti.
Nagrada Meša Selimović, kao i činjenica da je Nebo štampano u Kolu veliko su priznanje. Kad potpuno različiti ljudi, njih 26 daju glas jednoj knjizi, to ostavlja bez daha. Meša je jedna od najvažnijih naših nagrada i sam način glasanja, veliki žiri, široka lepeza onih koji se bave književnošću, drugačija je od onih gde odlučuje nekoliko ljudi. Konačno, ovo je nagrada za knjigu, nije za pisca.
Vaš prethodni roman je izdala Srpska književna zadruga (SKZ) kod koje ste aktivni i na književnim okupljanjima. Sada ste se odlučili za IK Vukotić media. Šta za Vas znači ova promena izdavača?
Pisci često menjaju izdavače, nije to ništa novo. Sticajem okolnosti, ali po pozivu, Maša se našla u Vukotić mediji. SKZ će uvek biti moja kuća, jer je to kuća koja brine skoro dva veka o srpskom duhu. To ne odgovara današnjem kolonijalnom sistemu i ideologiji, ali ona opstaje uređena nekim dubljim smislom i redom. Nije svako vreme za nju bilo dobro, bilo je mnogo bure i pritisaka tokom istorije – ali, slava Bogu, opstaje. Što sam deo tog niza, za mene, veliko je priznanje. Inače, moje knjige su objavljivane i u Agori i Filipu Višnjiću. Vukotić media dinamična je savremena izdavačka kuća i tu mi je veoma prijatno sa novom knjigom.
Dugogodišnja ste urednica kulturnog programa u SKC-u. Poznate su bile vaše tribine o Crnjanskom. Koliko je baš Crnjanski važan za vas i vaše stvaralštvo?
O tim tribinama i izložbi pod nazivom Crnjanski – život i komentari, i sad se priča iako su realizovane još 2013. povodom 120 godina od rođenja Crnjanskog. To je bio celogodišnji rad, velika predanost pored drugih tribina koje sam uređivala te godine. Zahvaljujući Zadužbini Miloša Crnjanskog i profesoru Milu Lomaparu imala sam pristup i Legatu, bilo je sve to za mene uzbudljivo, bila sam u nekoj vrsti retkog zanosa, i tako je, u toj vatri, održan celogodišnji ciklus razgovora. Bila je to potvrda da kad čovek da sebe u nekom poslu, nekoj ideji, da sve što se dešava povodom toga, oživi. Izložbu sam priredila sa profesorom Predragom Petrovićem. Bila je to velika godina. Crnjanski je važan za svakog srpskog pisca, i svako se na svoj način ophodi prema njemu. Ako se ovo pitanje – koliko je važan za mene – odnosi na poetiku, moj odnos sa Crnjanskim nije epigonski. On/njegove rečenice, pojavljuju se mestimično, i namerno, u mom pismu – kao razgovor bliskih koji se nisu sreli, a ipak svedoče o vanvremenom, o tome da, iako se svet neprestano menja – sve je uvek isto. Crnjanski je, inače, svojim karakterom i sudbinom književni junak, neuhvatljiv bilo čijem peru – i u tome je, takođe, njegova privlačnost.
- PEŠČANI VUK: u potrazi za saznanjem i identitetom
- Crni humor Emili Ostin: Živeti i umreti „kao sav normalan svet“
Autor ste regionalnog književno vizualnog konkursa za mlade “Reč u prostoru” i priređivač istoimenog zbornika. Šta je za Vas reč u prostoru?
Bilo je to davno, mnogi ljudi su prošli kroz taj program – čini mi se da nema nijednog relevantnog mlađeg pisca da nije bio deo tih večeri. Mnogi su se kroz Reč upoznali, udružili, sprijateljili… Bili su to zanimljivi dani.
Kakvo je Vaše viđenje domaće književne scene? Koji su najveći problemi u našoj književnosti i izdavaštvu danas?
Umetnička književnost je marginalizovana – nema više pokretačku snagu kao nekad, drugi mediji preuzeli su njenu ulogu i detekciju stvarnosti. Globalno se vrši unifikacija kroz školstvo i kulturu, tako se sve obesmišljava. Ipak, i uprkos svemu piše se više nego ikad. U izdavačkoj delatnosti velika je gužva, knjige izleću svaki čas sa trake kao bombone. Ovo je veoma složena tema, svako ima neke svoje odgovore. Imamo bestselere američkog tipa, opšteprihvaćen model u svetu pa i kod nas. Biografije i autobigrafije, istorijske knjige – sve to kao senzacija zanima čoveka ovog veka, žanr je veoma popularan. A naša književnost pored svega ovoga ukopana je u ideološke rovove i funkcioniše po tom principu i tako se pokazuje nebriga o suštini, a sve je to posledica dugog urušavanja svih sistema vrednosti koje čine jedan narod i državu.
Trenutno postoje poželjne teme i sižei – brzo se takve knjige, često, pročuju. Holivudska paradigma, ona priča o dva bela junaka, jednom crnom i jednom žutom, i sve shodno tome. Mnogi u duhu epohe tako i pišu. Samo Rusi pišu kao da ništa drugo na svetu ne postoji nego književnost kao večiti najviši uzus čovekovog duha – dešava se, istina, i još ponegde da se čista književnost uzdigne iznad rasapina sveta, iznad kataklizmične mržnje i podeljenosti i prosto, svetli.
Da li pisac bira temu/žanr ili tema/žanr bira pisca?
Svaka priča ima svoga pisca. Teme su u umetnosti iste, uvek, kao što ni život nije nov, ali pisci uvek svedoče svoje vreme, i sve te naslage različite o istom čine istoriju. Niko ne zna u konačnom zbiru koje će mu mesto pripasti. Što se tiče stila i poetike, mislim da je to deo bića i karaktera, deo identiteta u svakom pogledu.
Šta trenutno pišete, a šta sledeće planirate da objavite?
Ništa. Trenutno samo živim. I to je lepo. Ali nosim u glavi neke priče, putopise…
Razgovarala: Mariola Pantelić
