Poema Tatjane Milanović pod nazivom Vesela škola puna radosti, živog duha, poleta i vedrine, predstavlja načelno basnu u stihu, budući da se u njoj pojavljuju razne domaće životinje sa njihovim karakterističnim aktivnostima i sem onomatopejskog izražavanja glasovima svojstvenim njihovoj vrsti, poseduju moć govora istovetnu ljudskoj, a na kraju ove razigrane i rasplesane živopisne lirske slike, vidna je jasna i plemenita pouka o nemerljivoj vrednosti obrazovanja i svim blagodetima koje nam znanje i škola pružaju.
U pitoresknim i dinamičnim prizorima koje pesnikinja niže pred očima čitaoca vidi se kako glavni junaci, razdragani i raspušteni, shodno svome rodu, skakuću, njište, vreče, bleje, pijuču, gaču, i ori se dvorište od njihovih pomešanih glasova, a stari petao, u ulozi učitelja, sav ozbiljan i strog nastoji da ih dovede u red i uputi koliko je škola važna.
Naposletku, na veliko zadovoljstvo njihovih roditelja i uspeva u svojoj plemenitoj nameri da ih okrene od neprestane razonode i lenstvovanja i uputi ih putevima znanja i obrazovanja, što je ponekad jako teško, naročito kada su deca lenja i nezainteresovana i potrebno je mnogo volje i upornosti da se privole knjizi jer je primamljivija jurnjava napolju i igra od jutra do mraka, bez ikakvih obaveza.
Ukoliko pažljivije sagledamo svaki stih, videćemo da se autorka poigrava osobinama određenih životinja i uvreženih verovanja vezanih za njih, oličenih u narodnim izrekama koje ovde figuriraju u smislu upozorenja.
Petao nije slučajno izabran za ulogu učitelja, jer on oglašavanjem najavljuje zoru novog dana, a ovde na alegorijskom nivou značaj prosvećenosti i uspeh svoje blagotvorne namere da pokaže nestašnim đacima smisao obrazovanja, koje ih čini promućurnijim i mudrijim i neizmerno doprinosi njihovom kasnijem snalaženju u raznolikim životnim okolnostima, izbavlja ih od svakovrsnih obmana i lakomislenog postupanja.
Vesela škola predstavlja i svojevrsnu alegoriju, u koju su utkane narodne poslovice što izražavaju savete i opomene. Autorka, po struci prosvetni radnik, putem stihova prenosi poruku o neophodnosti obrazovanja, govori nam koliko je učenje važno i nužno, iako ponekad iziskuje dugotrajnu koncentraciju i odricanje od raznih primamljivih zgoda i svakodnevne bezbrižne zabave.
Potrebno je mnogo posvećenosti i prilježnosti na časovima, a i kod kuće, prilikom obnavljanja pređenog gradiva, dopunjavanja zapamćene lekcije iz odgovarajućih knjiga, vežbanja domaćih zadataka, sedenja nad knjigom i po nekoliko sati koji se mladom dečjem umu nekad čine zamorni i beskrajni, jer živahna priroda đaka žudi za nesputanom i rasterećenom igrom na otvorenom, što za njihove duše predstavlja pojam slobode.
Međutim, konstruktivnim pristupom učenicima, uliva im se neosporna i dragocena činjenica da se obrazovanjem dobijaju mnoga preimućstva, postepeno obogaćuju opšta znanja iz različitih oblasti i ono se, kako đak sve više napreduje, stalno nadograđuje i proširuje. Naime, stečene radne navike u detinjstvu pokazuju se izuzetno značajnim kada učenik u višim razredima biva suočen sa sve kompleksnijim gradivom koje, ukoliko je marljivo i postojano učio, rešava uz pomoć prethodno usvojenog znanja i razvijene sposobnosti logičkog zaključivanja, promišljajući i analizirajući postavljene zadatke. Opšte obrazovanje stečeno u školskim godinama pomaže kasnije mladom biću da se opredeli za dalje i kasnije usavršavanje na univerzitetu u okviru jedne grane nauke koja mu je najprijemčiva, međutim, istina je i da nakon formalne edukacije, čovek uči i dopunjava svoja saznanja kroz ceo život.
Poema Vesela škola Tatjane Milanović ističe značaj usvajanja znanja od najranijih dana, upućujući naravoučenije školskim naraštajima i roditeljima dece školskog uzrasta o važnosti i vrednosti knjige i učenja, kroz veselu alegoričnu poeziju koja se preliva od životne energije, zvukova, slika i boja i istovremeno na univerzalnom nivou iskazuje plemenitu poruku primenljivu na celokupno čovečanstvo.
Autorka: Milena Blagojević
Vesela škola (odlomci)
Usred jednog starog tora,
koji nekad beše škola,
ispred table stoji uča.
Gde su đaci, šta se desi?
Pobegoše nekud deca,
bacila su svoje knjige,
po dvorištu besno jure,
jagnje bleji, jare skače,
jedan muče, jedan njače.
Namršti se stari uča
što za školu svet ne mari.
Ne može da sluša ciku,
viknu jako: kukurukuu.
– Kukuriku, sad je dosta,
ovde pravi haos posta.
Pao mi je mrak na oči,
više neće tako moći.
Odsad sam ja ovde gazda,
neće biti loma vazda.
…
Petao krila raširi,
najednom se sve umiri,
ne mrdaju niti jure,
zbunjeno u petla zure.
Svi slušaju, vlada tajac,
ovca trepće, tele blene,
niko ni da okom skrene,
svi zbunjeni od te scene.
Kad odjednom, iznenada
diže prstić jedno pile.
– Tražim reč, dragi učo.
– Šta ti treba, brzo reci,
jer za reč i drugi mole.
– Znači li to, ja se nadam,
da od danas nema škole?
Saglasni su svi prasići,
složili se svi jagnjići,
jare, gušče i magare.
Podržalo celo jato,
piletovu divnu želju.
– Taman posla, priče dosta,
a vi, klinci, pravac škola,
bez škole si samo pola.
Hajde, hajde, samo hitro,
iz škole se nosi kući
sve pametno i sve bitno.
Majka krava reče sinu:
– I ti, vole, trk do škole,
ne dozvoli da te
stalno vuku za rogove,
već slušaj šta govore.
…
(iz zbirke pesama za decu u pripremi)
Tatjana Milanović je rođena 1969. godine u Leskovcu. Osnovnu i srednju školu je završila u Jagodini nakon čega upisuje Filološki fakultet u Beogradu, smer Srpski jezik. Diplomirala je 1995. i nakon toga radi kao nastavnica srpskog jezika u osnovnoj školi, a zatim i u Gimnaziji „Svetozar Marković“ u Jagodini. Na Fakultetu pedagoških nauka u Jagodini 2017. godine završava i master studije na smeru Vaspitač u predškolskim ustanovama. Od 2018. sa porodicom živi u Frankfurtu, gde radi kao nastavnica maternjeg srpskog jezika. Član je Uruženja pisaca Sedmica iz Frankfurta. Piše poeziju i prozu za decu i odrasle. 2021. je iz štampe izašao roman Štalag lllB. Koautor je u više zbornika i antologija.