Veljko Ilić je autor rođen u Vranju, gde trenutno i živi. Njegov krug interesovanja je širok sa posebnim akcentom na pisanje. Uglavnom piše prozu. Mlad je autor koji želi da se afirmiše u svetu književnosti.
Stara Naza hoda njivom noseći tepsiju sa vrelim zeljanikom od kopriva i kajmak u metalnom lončetu. Dodade ručak Manasiju, svom mužu, koji obrađuje njivu. Manasije se podiže shvativši da je vreme ručka.
– Ah Mane, nesrećo, će padneš od ovoliko sunce, uzviknu Naza.
– Kol’ko puta ti reko’, nema onoj što će Maneta od njivu da odvoji, odgovori Manasije kako ume.
– Bože mili, odi u hlad i jedi dok je zeljanik još vruć, reče Naza starcu.
Manasije bez reči otide pod buk`u i poče da svežim kajmakom gasi vrelinu od pite. Iako je Manasiju 66 leta, vredno radi u polju. Za tog starca, njegova njiva je sve. Pored Naze, četvorice muške dece i jedne ćerke, dugo vremena je bila smisao njegovog života. Ne samo što je njome prehranjivao porodicu, već je i sa ostalim muškarcima iz sela uz kruškovaču na njoj provodio dane.
Manasije je uz Nazu i decu bio zadovoljan poštenim načinom života, ali nije mu uvek bilo lako, niti je sada.
Prošlo je 11 godina od završetka Drugog svetskog rata. Radovnicu, malo mesto nadomak njihovog sela na krajnjem jugoistoku Srbije, tokom rata okupirali su Bugari. Vođena je bitka i kod njih na selu, preko prostrane livade.
I sam Manasije je bio na ratištu. U jednoj od borbi, izgubio je mali prst na desnoj ruci. Nije ni bio svestan koliko mu gubitak malog prsta može odmoći. Ostao je bez polovine snage koju je imao pre toga u desnici! Tako nastavi okopavati njivu.
Selo se nalazilo nadomak tromeđe, mesta susreta tri državne granice. Svake godine su dugo pešačili do granice sa Bugarskom, gde bi na ničijoj zemlji organizovali vašar uz pečenje i domaće vino sa braćom Bugarima. To je bio neki vid pomirenja nakon velikog rata.
Pored toga, išli su i do Makedonije. Kroz guste šume prelazili bi granicu. Jednostavno bi prešli granicu kao put do njive! Samo što nije bilo nalik zabavi sa Bugarima.
Išli su da bi zaradili novac za kupovinu osnove poput soli, aleve paprike i šećera iz Radovnice. Rad preko granice ogledao se u košenju trave. Nije bilo zahvalno, ali bili su prinuđeni da rade na julskom suncu za male pare. Dodatne poteškoće su bile pritisci bogatih seljaka iz malog mesta „Luke“, u blizini granice sa Srbijom.
Ove godine su sa Manasijem pošla još dvojica muškaraca. Prvi je bio Stojča, starac u nezahvalnom položaju baš kao i Manasije. Bili su ista generacija i zajedno nekada išli u seosku školu, do koje su pešačili 6 kilometara u jednom, i 6 kilometara u drugom pravcu. Drugi muškarac je bio Vojislav, ili kako su ga zvali u selu, Voja. Desetak godina mlađi čovek žućkaste boje kose i mrke naravi. Sin mu je otišao u Australiju, slao novac, pa je samim tim bio imućniji od ostalih. Niko ne zna zašto je ove godine pošao sa Manetom i Stojčom, s obzirom na to da je imao dovoljno para.
Nepravda je bila i to što su preko granice išli na 7. juli. Tada se održavao sabor na Petrovoj gori, mestu gde su se na taj dan okupljali brojni ljudi iz tog kraja.
Manasije posla Nazu i decu na vašar. Spakova malo suvog mesa, ovčjeg sira i belog luka zajedno sa vojničkom čuturom za vodu u maslinastu torbu. U posebnu pregradu ubaci i nekoliko zlatnika za ne daj Bože. Posle je krenuo do Stojče i njih dvojica otidoše po Voju. Kada su ga pokupili, zajedno pođoše na put.
Nakon nekoliko kilometara Voja reče da mora svratiti do Kalova i uzme nešto, a da ga ostala dva saputnika sačekaju na zemljanom putu. Kalovo se nalazi uz samu granicu sa Makedonijom. To je uobičajeno malo južnjačko mesto. Neka domaćinstva iz okolnih sela su imala ćumurane upravo u Kalovu. Jedan od seljaka koji je posedovao ćumuranu u Kalovu je Voja. Pored toga, tamo je imao i kuću koju je obilazio. Čak je s vremena na vreme tamo boravio! Proizvodnjom ćumura je imao dodatan novac.
Dvojica muškaraca ga sačekaše tik pored prašnjavog puta. Voja se ubrzo vrati. Došao je relativno brzo i nastaviše put.
Teren do granice je njima bio veoma poznat. Već su išli na kosidbu u Makedoniju i taj predeo je postao monoton. Međutim, bez obzira na iskustvo, trenutak kad stignu do granice im je uvek ubrzavao otkucaje srca. Koliko god to bila rutina, uvek postoji rizik da će ih napasti divlje životinje u planini.
Prelazak preko granice je srećom prošao samo uz prisustvo lisica. Čak i lisice su imale problema da ulove nešto za jelo. Trojica putnika su pored vrućine, imali problem da prođu kroz bujno rastinje. Njihovi stomaci su žudeli za hlebom, ali nisu imali prostora da se smeste. Bez prestanka su se probijali kroz grmove, žbunje i grane.
Prešli su na drugu stranu bez većih problema, ali uz brojne ogrebotine od trnja i opekotina od sunca. Pekao ih je čak i njihov znoj.
Nakon olakšanja posle prelaska u Makedoniju, htedoše da odmore i okuse nešto. Manasije izvadi ono malo što je poneo u torbi, Vojislav se okrenu na stranu i izvadi teletinu, pogaču, vino i mešani sir iz Makedonije. Stojča samo nastavi da posmatra.
– Ponese li da pojedeš nešto, zapita ga Manasije gledajući u svog najboljeg prijatelja Stojču.
– Nisam imao šta…
– Zar ni tvoji kod kuću nemaju?!
Stojča se tužno potuli. Glava kuće na selu ima povlasticu da jede i meso uz pasulj. Sada Stojča nema ni da pojede nešto klot!
– Evo uzmi malo leba i sira od mene, ponudi Mane.
Stari Stojča klimnu glavom odrično. Prođoše nekoliko trenutaka.
– Daj mi ipak malo, reče tiho Stojča shvativiši da mora nešto okusiti.
Za to vreme, Vojislav je već završavao svoj obrok po strani. Otkida i poslednje parče telećeg mesa sa kosti i ispi vino. Zatim glasno podrignu iz svojih masnih usta.
– Ajde da krenemo, reče i podiže se Voja.
Mane i Stojča su stavljali poslednje zalogaje u suva usta i krenuše za njim. Izvadili su čuturice sa vodom i nakvasiše usta pešačeći.
Nakon napornog hodanja, stigoše na prostrane livade visoke trave pokraj Luka. Suva trava čekala je da bude pokošena. Na poljima ih dočekaše bogati seljaci sa kosama. Stajali su kao vitezovi sa sabljama čekajući. Trojica putnika umorno priđoše do njih.
– Kose su vam naoštrene, idite da ostavite stvari u kuću i počnite sa košenje, kao iz bunara naredi krupni seljak.
Odmah su otišli do „kuće“. To je zapravo bila stara šupa pred raspadom. Bez pogovora su ušli unutra, ostavili stvari na pocepane dušeke i izašli napolje. Vrelo sunce je pustalo zrake koji su ih udarali u glavu. Imućni meštani im brzo dadoše kose i krenuše u pravcu sređenih kuća. Manasije, Stojča i Voja krenuše u suprotnom pravcu ka livadama sa visokom travom.
Počeli su da savršeno zaoštrenim kosama seku travu koja je padala pored. Zatim bi morali da vilama i grabuljama skupe travu i stave je na sunce. Trava koja je izgubila na kvalitetu bivala je bačena na bunjište.
Tako su od jutra do mraka radili danima u travi i na vrelom suncu. Maneta jednog dana ujede smuk. Srećom po njega, smuk nije otrovan. U suprotnom, Manasije bi završio na bunjištu sa travom jer bogati meštani nisu nameravali da naročito pomognu. Barem su dobijali doručak, ručak i večeru na dnevnom nivou.
Poslednje večeri uoči odlaska, u 19:30 pade mrak. To ne beše čudno, obično tada se smrkava sredinom vrelog jula. U susednim kućama gazde zaspaše. Trojica mučenih duša su se u šupi rutinski spremali za spavanje, baš kao i prethodnih noći. Stojča i Mane ubrzo zahrkaše, a Voja je gledao kroz prašnjavi prozor u noćno zvezdano nebo. Potom ustade iz kreveta.
Ranom zorom začuše se petlovi, što znači da je vreme za ustajanje. Tog jutra buđenje je palo lakše zato što je planiran povratak kući. Ovaj put neće biti košenja trave na vrelini po ceo dan, ali i put do kuće je dugačak i težak.
Manasije i Stojča protrljaše oči i osmehnuše se novom sunčanom danu.
– Dobro jutro brate moj, pun energije uzviknu Stojča.
– Dobro jutro i tebi druže!
Počeše da pospremaju stare dušeke, ali primetiše da na Vojinom dušeku nema nikoga, kao ni u šupi. Odškrinuše vrata i prvi jutarnji zraci upadoše u malu šupu. Nikoga nije bilo ni napolju. Od seljaka nije bilo ni traga ni glasa, ali oni su ionako spavali duže. Jedino je pojala planina. Pitali su se gde je Vojislav. Pretpostavili su da obavlja neke poslove oko imanja.
Nakon nekoliko sati, ostali seljaci su ustajali, ali Voje nigde. Svi su ga tražili po imanju. Mogao je da padne na suncu ili da ga rastrgne neka divlja životinja. Međutim, nisu uspeli da nađu nikakav trag.
Mane i Stojča se vratiše u šupu. Trećeg saputnika nije bilo, ali morali su da krenu da bi u svoje selo doneli neophodan novac. Počeli su da se pakuju sa namerom da krenu. Stojča je preturao po torbi i nervozno reagovao, a Mane to primeti.
– Šta bi Stojčo?
– Ma…
– Slobodno kaži na tvog druga.
– Slušaj, izvini, ne reko’ ti, ali poneo sam neke zlatnike za svaki slučaj…
– Dobro, i?
– Nema gi, izgovori Stojča zabrinuto.
Manasije ne odgovori ništa i krenu ka svojoj torbi. Odmah je uhvatio pregradu sa svojim zlatnicima. Kada je u šaci sa četiri prsta uhvatio samo tkaninu torbe, a ne tvrde zlatnike, preseče ga u grudima. Izbezumljeno je gledao u jednu tačku sa delimično otvorenim ustima.
– Što je sad, još uvek zabrinuto pričaše Stojča.
– Mislim da znam što je to sad, viknu Manasije ljutito.
– U redu, u redu, što ti je, ne vikaj.
– Pođi sa mene!
Mane brzim korakom odjuri do kuće seljaka, dok je Stojča bio odmah iza njega. Manasije nervozno otvori i zalupi vrata kuće.
– Kude je Vojislav, upita odlučno Manasije bogate meštane.
– Ne go vidovme, odgovori jedan od njih sa puškom u ruci.
Manasije izlete iz kuće sa Stojčom i zaustavi se na nekoliko metara.
Književni periskop – rubrika u kojoj objavljujemo autorske priče, pesme i eseje. Svoje tekstove možete nam slati putem mejla kontakt@sinhro.rs. Više informacija pogledajte >> OVDE.
– Pokralo nas ono žuto govedo, reče Manasije najljuće do sad.
– Ko, Voja, zainteresovano pita Stojča.
– Da, on, Vojislav!
– Misliš da je ukrao moje zlatnike, ali kako kažeš nas?
– I ja sam poneo zlatnici.
– Znači ni ti meni ne reče…
– Ne rekosmo jedan drugom…
– I ostadosmo i bez tog malog bogatstva, poniženo zaključi Stojča.
Imućni seljaci im uredno isplatiše naknadu za ovogodišnji rad i ovi krenuše natrag. Ceo put nazad ćutaše, osim što Manasije izjavi nekoliko reči.
– Izmučiše nas gazde, ali pošteno platiše. Voji malo beše stečeno bogatstvo, pa opljačka i nas najobičnije seljake! Može da ima zlatnici koliko oće, ali poštenje nikad!
Nakon toga, više nikada nisu videli Vojislava, nekada Voju koga su poštovali.
