Sela sam da pišem o knjizi „Vedra“ Julijane Veličkovske (PNV Publikacije, Skoplje, 2022) i to sa uzbuđenjem zbog vedrine koju donose nove makedonske knjige i priče za decu. Međutim, prava inspiracija za ovaj tekst, uprkos činjenici da sam ga prethodno triput pročitala, bila je ona verzija „Vedre“ koju prepričava sama spisateljica: Može li Vedra uopšte da pošalje pravu vedru poruku preko ove bajke?
Bajka, i usmena (narodna) ili zapisana i autorizovana, ali i autorska i napisana, najverovatnije je najvažni vid u književnosti za decu. Ako samo pomislimo da dužina vremenskog perioda u kome deca pokazuju interes o njoj je dovoljno dug i intenzivan kao i o tome da je intenzitet tog interesa veliki, onda se sa njom ne može upoređivati nijedan drugi književni red. Svakaki interes o njoj može da se produži i u godinama mladosti kada čitajući svojoj deci (kao roditelji i nastavnici) mi, odrasli, se ponovo navikavamo na bajke za decu. Ovo je jedna vedra priča, uzbudljiva bajka o najvećoj plačljivici na svetu Vedri. Ovo je priča o devojčici koja je stalno plakala, i danju i noću i leti i zimi, pa odatle i prve dileme:
Da li jedna plačljivica može da bide pravi junak?
Da li jedna plačljivica može da preraste čak i u jednu buduću profesiju?
(Zamislite da neko pita: „Šta radiš?“, a da mu neko od dece odgovori: „Plačem!“ Ili šta želiš da budeš kad porasteš, pa neko od dece da kaže: „Plačljivica!“)
Jer činjenica je da Vedra ne može i ne zna ništa drugo osim da plače, a povrh svega i oca svog da drži za ruku. I nove dileme:
Do kada će Vedra da plače? Do kada će Vedra da drži tatu za ruku? I tako ona nikada porasti neće! Sve dok očevu ruku ne zameni nekom drugom ručicom (kao onom Jasenovom).
VEDRA NOVA SILJANOVA POSESTRIMA
Vedra talasa sa otvorenim pitanjem o njenom pripadanju. Ako pitate decu, dok je slušaju i dok je čitaju (tada kada će moći da je čitaju), reći će vam bez mnogo razmišljanja da je ova priča ista kao one priče Braće Grima, a mi proučavaoci književnosti za decu saglasili bismo se i dopunili: i kao one Vukove tzv. „ženske priče“ i kao one čarobne priče Cepenkova (posebno one u kojima se pojavljuju razni zmajevi, sablasti i karakondžule). „Vedra“ je postala bajka i pod uticajem narodne umotvorine, ali i kroz poznavanja mitologije i to onako kako su to vešto radili Aleksandar Sergejevič Puškin i Ivana Brlić Mažuranić. „Vedra“ je i priča koja može slobodno da se imenuje i kao bajka, zato što u sebi ima sve elemente bajke, ali po nizu svojih svojstava se primiče i legendama ili simulira legendu – zašto pokušava današnjem detetu da objasni kako nastaje svet; kako i zašto su nebo i zemlja u postojanom ratu – ali i do predanja o postanku mesta (zašto na kraju poentira sa saznanjem o nastajanju, tačnije o imenovanju jedne planine u Makedoniji – Pljačkovica), pa i kraljevstva.
Vedra podrazumeva temporalni model naracije (nasuprot logičkog). To ne znači da u ovoj priči Veličkovska usključuje logiku, ali je činjenica da je temporalnost dominantna. I to je deo osobenosti narodnih bajki. Ali, s druge strane, sama priča kao da pozajmljuje stil pripovedanja koliko Marka Cepenkova (koristeći posebno ponavljanja tamo gde treba da se nešto zapamti ili da se nešto istakne ili poentiranje poslovicama) toliko i Staleta Popova (posebno sa početka „Krpljenog života“). Tako autorka Veličkovska pokušava da ovoj svojoj priči da i malu dozu dokumentarnosti jednog geografa i istoriografa, a donekle i mitografa (zato se planina zove tako kako se zove – Pljačkovica), zato jer na kraju („od suze radosnice se stvorio potok, a od potoka reka, a za pomirenje dvaju kraljevstva napisale su se kljige – cela biblioteka).
U strasti da ostave svoj pečat stvaralačke individualnosti, autori bajki napuštaju folklornu tradiciju tako da folklorne motive i shvatanja kolektine imaginacije zamenjuju vlastitim imaginacijama. Racionalni duh modernog (savremenog) vremena nameće jedno strože razdvajanje realnog i irealnog (koje je u usmenoj bajci potpuno spojeno), pa ključni događaj u autorovoj čarobnoj priči je prelaz sa jedne u drugu sferu. Veličkovska umešno balansira i sa celom strašću pristupa i folklornim motivima i kolektivnoj imaginaciji sa jedne, i svojim ličnim maštanjima sa druge strane. Zato se ona odlučuje za semantički puna imena.
- Prikaz knjige „Bili smo zmajevi“: Podmlađena epika
- Petronela Jabučica – dobrodušna čarobnica velikog srca
Vedra osim što je lično ime trebalo bi da bude i metonimija o njenom karakteru ili da funkcioniše kao mini portret. Ali autorka odmah pribegava iščuđavanju Vedru opisuje kao isključivo plačljivo dete koje povrh svega ne voli da jede supu.
Tu su i dvojica braće zmajevi (Mrko i Jarko – jedan crni, mračan i zao, tužibaba, mućak, obeležan gricnutim repom, a drugi beo, svetao i dobar, pa pomalo i mamin sin). I opet pitanje: Je l može mama različito da voli svoju decu? Je l može mama da više voli Jarka od Mrka? Tu je i Jasen, jasan u misaon. On uopšte nije plačljiv, ali je zato plašljiv. A pošto Veličkovska, kao i narodni stvaralac, vodi misao o odrastanju, tj. sazrevanju deteta, ona stvara dramatičnu situaciju i Mrka gradi kao jednog zmaja koji posebno voli plaČljivu decu i plaŠljivu decu, upravo kakva su Vedra i Jasen, a ne nevaljavu i razigranu kakva trebaju da budu. I odmah nove dileme:
Nisu li strahovi materijalizovani u samim zmajevima? Jesu li suze samo dokaz plačljivosti ili, kao što piše i Ivan Šopov, imaju i neku „skrivenu moć“? Dali su suze sramota i strah za junake? Pa i može li se biti zmaj ako se ne može bacati vatra?
Sva su ova pitanja usmerena usmerena savremenom/današnjem detetu i oni pokušavaju kroz ove priče da ponude nova razmišljanja u pravcu prevazilaženja dosadašnjih rodova, polova, emocionalne stereotipnosti ili rigidnosti koju diktiraju neke bajke.
Balans između folklorne tradicije i shvatanja kolektivne imaginacije i vlastita fantaziranja (koji su kod autorke ispunjeni lirskim, metaforičkim i alegorijskim elementima) Veličkovska postiže i na polju potpunog osmišljavanja toga kako će se ova priča čitati, slušati, doživeti i preživeti. Ona bajci sa činom poetizacije daje izvanredni ritam tj. mada je ova bajka vizuelno prozno organizovana, tekst je suštinski izgrađen kroz rimu i pesmopoj, pri tome što, kako piše Ana Golejška Džikova, „izaziva osećaj kao da ste u stalnom ritmu priče, kao da pevate.“ S druge strane, ona je potkrepljena toplim ilustracijama Marija Kaeva (u kojima i najstrašniji zmaj ne izgleda previše strašno). Na takav način dete može da dopunski razvija svoju percepciju o Vedri kroz diptih tekst – ilustracija.
Povrh svega, ukoliko ste umorni da čitate svom detetu, možete slobodno da zatvorite knjigu-slikovnicu „Vedra“ i da se zajedno sa svojim detetom prepustite doživljavanju putem slušanja i dramatično pročitane verzije „Vedre“ od strane same autorke (na zadnjoj korici knjige-slikovnice može se skenirati QR kod i da se sluša). Dakle, potrebno je da se samo uključi audio verzija, da se zatvore oči i da se prepustite milom i zvonljivom glasu Julijane Veličkovske.
A da li je Julijana Veličkovska bila plačljivica kao dete? Da li je, upravo zbog svoje plačljivosti zadržala svoj prelep, u isto vreme i nježan i zvonljiv (gotovo dečji) glas? Da li dečja plačljivost pravi dobru pripovedačicu novih makedonskih savremenih priča za decu? U ovoj audio verziji slušalac, i dete i odrastao, svoju percepciju nadograđuje i preko jednog svog drugog diptiha: tekst – muzika. Kao autor muzike je potpisan Jovan Jovanovski. Tako ovaj trio autora Veličkovska – Kaev – Jovanovski stvaraju jednu čarobnu sinestetičnost dok se sluša, gleda, peva uzbudljiva priča o Vedri. Pritom, nenametljuvo, poštujući nove tehnologije, Veličkovska nam nudi čitanje/(pre)pričavanje/slušanje priča kao deo onog tradicionalnog koncepta prenošenja priča sa kolena na koleno. Ona u ovome gleda humanistički čin sa kim ćemo usporiti brzo i traumatično življenje i iskreno i potpuno se posvetiti našoj deci.
Ova je priča prilagođena autorovoj savremenosti, ali još važnije, i današnjem detetu. Ova priča je deo vrednosnog sistema naše kulture. I pored toga „što se igra arhetipima“ , kako kaže Đoko Zdraveski, i pored toga što govori o večnoj borbi dobroga i zla, posebno preko one realne, ali i metaforične (pa i verbalne) borbe braće zmajeva koja prerasta i u borbu gde se nebo pretvorilo u vatreno more, ona nudi novu percepciju i novu filozofiju junaštva. Tako, kada zajedno sa detetom, dok mu čitamo shvatamo da u borbi između Mrka i Jarka, nažalost, pobećuje zlo, mi se malo razočaramo. Ali znamo i da je ovo samo jedna borba! Ostaje pitanje o večnoj borbi koja se vodi u toku celog života. Pa tako, i mi kao odrasli, i oni kao deca, iščuđavano se kada sagledavamo da Vedra sa svojim glasom ugasi zmajevu vatru i umije sve, uključujući i uplašenog Jasena. Ova čarolija Vedrinih suza je gotovo blizu slici čarobne, a mi bismo još rekli i isceliteljske vode, od koje se preporađa, sa kojom raste i sazreva kultni Cepenkov Siljan. I da li u tom kontrastu treba na Vedru da gledamo kao na jednu novu Siljanovu posestrimu? Ili da na plačljivicu Vedru gledamo kao na neku novu pletilju (pripovedačicu) priča (bajki) za decu?
Autorka: Vesna Mojsova – Čepiševska
