Prikaz knjige: roman Utvare, Branislav Janković, Laguna, 2024.
“Da nam je samo jedna misao – ali, sposobna da raskomada svet.” Ovom rečenicom Emila Siorana, pisac Branislav Janković, započinje treći deo priče o Jevremu Utviću, raščinjenom svešteniku i istražitelju. To je i centralna premisa ovog romana.
Jer, misli su naše najjače oružje, njima napadamo, branimo se i zbog čije snage se razlikujemo od svih drugih bića na svetu. Duboke, životno i duhom bogate misli i rečenice, koje pisac izgovara kroz glas svog junaka, dominiraju čitavim romanom.
“Ako počnem da se okrećem, hoću li se saplesti? Ukrstiti nogama, pa ih upetljati poput puzavica sa nekog zida, što jedna drugoj seku puteve, te zaboraviti da se drumovi gaze stopalima, a ne kolenima, i takav, sluđen i zbunjen, završim u prašini.”
Utvare, B.Janković
Utvare je poslednji deo trilogije, ovoga puta, za razliku od prva dva dela, napisan u prvom licu jednine. Pisac je svog junaka pustio da nas vodi kroz potragu za ubicom svog prijatelja Jusufa Bulatovića.
U ovom delu priče, on je svog junaka u potpunosti očovečio, dajući mu jednu sasvim novu dimenziju i prostor da se Jevrem tumači na potpuno drugačiji način u odnosu na prva dva romana. U prethodnim delovima dominira njegov oštar, beskompromisni karakter, čak i hladnoća u odnosima sa ženama koje ga vole, dok je u „Utvarama“ Jevrem potpuno drugačiji – postao je slojevitiji, kompleksniji i duhom bogatiji. Kroz čitavo njegovo pripovedanje provejava želja da se pomiri sa Bogom, ljudima i mrtvima čije senke još uvek vidi i koje ga uznemiravaju. I to je opet, očekivano od junaka koji je stigao skoro do kraja puta kroz suznu dolinu. Ta dolina suza – za Jevrema je Foča.
“Svaka knjiga ima svoj početak kao i ovaj nakrivo napravljeni svet, da ljudi mogu lakše da je shvate, jer šta bi s knjigom koja počinje s kraja? To je kao da hodajući unazad krenete u lov. Možda joj fali sredina, možda su neke stranice iscepane, ali ponekad zec pobegne a mečka ubije lovca. Čudan je taj što stvori ovakav svet.”
Utvare, B.Janković
Na putu ka svom cilju, ovom bosanskom gradiću, kroz susret sa različitim ljudima, robovima svog usuda, zarobljenicima prošlosti, Jevrem pokušava da se izbori sa neizvesnom budućnošću, razapet između ljubavi, mržnje, dok se pita šta je postao: razočarani čovek, emotivno potpuno razoren duhovima prošlosti koji u njemu obitavaju, izdajnik, hulja ili jednostavno – loš čovek i nikakav prijatelj?
Tu je i njegov stari znanac, Uzun – Hajdar aga, koji je personifikacija vranog gavrana, nosioca loših glasova. Znalački se Branislav Janković u “Utvarama” poigrava ne samo istorijom, koju poput finog tkanja upliće u fikciju, već se u romanu nalaze i elementi folklornih predanja, magisjkog realizma i fantastike, koji zajedno sa istorijom, religijom tvore ovu pripovest o traganju i lutanju za sopstvenom dušom.
“Iako smo živi, naše duše lutaju. Samo su tela naša. Dušu treba zaslužiti (teško se ona hvata kao i sve što je dobro i vredno), pa kada dođe Strašni sud, da ona priča i brani nas. Pamet laže.”
Utvare, B.Janković
Prateći Jevrema na putu suočavanja sa smislom života, pisac kroz reči svog junaka pokušava da nam saopšti da se ovim putovanjem ništa ne završava, već zapravo tek počinje. To putovanje predstavlja potragu za odgovorima na pitanja o suštini života. Ako bismo tumačili žanrovski, ne možemo reći da je ovo samo kriminalistički roman, odnosno triler, jer, način na koji Jevrem govori o sebi podseća na egzistencijalnu dramu i romane toka svesti u kojima se glavni junak suočava sa sobom, sa prošlošću, sadašnjošću i budućnošću.
- Iskrena varalica: Vuk pred vratima zečje kuće ili košmarna teskoba
- „Sve trule jabuke“: Od razdora i greha do saznanja
A Jevremova prošlost nije lepa. U njoj su utvare i duhovi mrtvi koji hodaju za njim, govore mu, prate ga i bude svojim košmarnim ispovestima. Među tim utvarama dominiraju i likovi dveju žena koje je voleo. Njegova majka, od koje je i nasledio dar ili prokletstvo razgovora i viđanja mrtvih, i Savka Obrenović, lepa kćer velikog gospodara Srbije Miloša Obrenovića, koju je voleo i izgubio.
Kada je ostao bez njih, to je na njegovoj duši ostavilo ožiljke i brazgotine koje krvare i otvaraju se poput živih rana, tek u „Utvarama“.
„Bog nam s razlogom nije dao oči pozadi – znao on da je prošlost gadna stvar. Zver je to besna koja juri za nama. Ne umara se i ne spava. A ljudi, čuda li, od straha blatnjavim putevima, krhkim mostovima i nepoznatim saputnicima, suprotno Tvorčevoj želji i sudbini koja zna samo za napred, okreću svoje misli prohujalim danima i zastaju. I zver ih stigne. I zver ugrize.“
Utvare, B.Janković
Zato je kraj ovog romana otvoren. Branislav Janković je odlučio da ova treća hronika Jevrema Utvića ostane bez jasnog odgovora, baš u skladu sa životom njegovog junaka. Pisac postavlja pitanja, ali ne pruža odgovore.
On pripoveda, koketira sa religijom, igrajući na tankoj žici između pravoverja i jeresi, ali, opet umerenije, ne tako izraženo kao u romanu Suze Svetog Nikole. Pisac govori Jevremovim glasom, ali se postavlja u poziciju naratora, objektivnog pripovedača, koji prikazuje događaje onako kako ih je njegovo pero opisalo, ne dajući sebi pravo da optužuje svoje junake za ono što čine ili ne čine, niti im sudi.
Zbog toga je kraj ostavljen čitaocu na volju, dajući mu prostora da sam odluči kako će se ova potraga za smislom života, protkana filozofijom egzistencijalizma i poigravanjem ne samo teološkim dogmama, već i folklorom, tradicijom i magijskim realizmom završiti.
Zbog toga je čitalac taj, koji ima slobodu da da odgovor na pitanje : „Ko si Ti, Jevreme Utviću?“
Pisac je samo tu da umesto Jevrema kaže :
„Nisam izdao čoveka, a čovek je nešto najjače na svetu. Ništa tvrđe nećeš naći. I ništa jače od ljubavi.“
Utvare, B.Janković
Utvare su roman koji pruža smirenje, roman prožet čistom filozofijom i životnom mudrošću, koje čitaoca, baš tim putem koji je krenuo i Jevrem Utvić vode do konačnog zena, i mira, dajući jedini odgovor da je na kraju puta – u stvari mir. I da sve vreme tragamo za njim.
Autorka: Jelena Nedeljković
