Primajući nagradu za životno delo i poseban doprinos američkoj književnosti, Ursula Legvin se osvrnula na žanrovsku debatu i debakl u sukobu Amazona i izdavačke kuće Hatchette, objašnjavajući ključnu ulogu književnosti u društvu.
Govor Ursule Legvin na ceremoniji dodele Nacionalnih književnih nagrada u Njujorku:
Od srca se zahvaljujem na ovoj divnoj nagradi, hvala mojoj porodici, agentima, urednicima, koji znaju da su za moje prisustvo ovde zaslužni koliko i ja, i da je ova nagrada njihova koliko i moja. Radujem se što je primam i želim da je podelim sa svim piscima koji su dugo bili isključeni iz književnosti, mojim kolegama autorima naučne fantastike i fantastike, koji poslednjih 50 godina pišu i čekaju, dok važne književne nagrade odlaze takozvanim „realistima“.
Mislim da dolazi teško vreme kada ćemo želeti da čujemo pisce koji nude alternative ovome kako danas živimo, koji našem društvu ispunjenom strahom i opsednutom tehnologijom mogu da ponude drugačije oblike postojanja i čak novu nadu.
Biće nam potrebni pisci koji se sećaju slobode. Pesnici, vizionari, realisti šire realnosti. Sada su nam potrebni pisci koji prave razliku između proizvodnje robe široke potrošnje i bavljenja umetnošću. Proizvodnja pisanog materijala prema prodajnoj strategiji za maksimizaciju korporativne dobiti i uvećanje prihoda od reklama nije baš isto što i odgovorno objavljivanje i pisanje knjiga.
Međutim, vidim kako se prodajnom sektoru prepušta kontrola nad materijalom, gledam i svoje izdavače kako u glupavoj panici, u neznanju i pohlepi naplaćuju elektronske knjige bibliotekama šest ili sedam puta više nego kupcima u knjižarama. Nedavno smo imali primer profitera koji pokušava da kazni neposlušnog izdavača, nekim piscima se preti korporativnom fatvom, dok mnogi od nas – proizvođači, oni koji pišu i prave knjige – to ćutke prihvataju. Dopuštamo da nas robni profiteri prodaju kao dezodorans i da nam naređuju šta da objavimo i šta da pišemo.
Znate, knjige nisu samo roba. Motiv profita se često kosi sa ciljevima umetnosti. Mi živimo u kapitalizmu koji deluje nepobedivo. Ali takva su bila i božanska prava kraljeva. Ljudi mogu uspešno pružiti otpor svakom obliku ljudskog nasilja. Otpor i promena često počinju u umetnosti, a veoma često u našoj umetnosti – umetnosti reči.
Imala sam dugu i dobru karijeru. U dobrom društvu. Sada, na kraju te karijere, stvarno ne želim da gledam kako se američka književnost prodaje u bescenje. Mi koji živimo od pisanja i objavljivanja želimo – a trebalo bi da zahtevamo – pošteni deo prihoda. Ali naša prava nagrada nije profit. Ona se zove – sloboda.
Preveo: Ivica Pavlović
Izvor: Peščanik.net, 23. 11. 2014.
