Stalno pomerajući granice u srpskoj literaturi za decu i mlade, Uroš Petrović stiče veliku popularnost i van granica zemlje. Njegove priče-mozgalice, romani sa zagonetkama i fantastične pustolovine osvajaju i čitaoce u Mađarskoj, Grčkoj, Italiji, Češkoj, Makedoniji, a nedavno je ovaj autor svoju raskošnu maštu predstavio i hrvatskoj publici.
U intervjuu za Večernje novosti, iz kojeg prenosimo deo razgovora, Uroš Petrović priča o turneji po Hrvatskoj, romanu “Karavan čudesa”, stanju u kulturi i obrazovanju.
O čemu je reč u novom romanu “Karavan čudesa”, koji ste upravo završili?
– Kada bih pokušao u nekoliko rečenica da opišem temu novog romana, slutim opravdanu bojazan da bi taj skup reči izgledao prilično sumanuto. Već na prvoj stranici, dečak koji je glavni junak biva iznenada uhvaćen za vrat, strpan u vreću i natovaren na misteriozna, grbava leđa. Ne umem da pišem po unapred osmišljenom sinopsisu – mislim da bi to bilo preudobno za moj lutajući način delanja. “Karavan čudesa” je svojim daljim tokom iznenadio i mene, te neka i put te knjige bude poput puta tajanstvene kolske povorke koji je u njoj i opisan – truckav, vijugav i nepredvidljiv. Izlazi uskoro.
Roman objavite na svake tri godine. Da li je toliko vremena potrebno da sazri nova priča?
– Ne promišljam rokove, pišem kada mi se piše – samo sam primetio da je tri godine moj dosadašnji romanopisni manir. Ipak, pri ovakvom tempu koji me je snašao, tri godine je odlično prolazno vreme.
Koji recept treba primeniti da bi današnjoj deci knjige postale jednako zanimljive, uzbudljive i važne kao čarobne elektronske sprave?
– To je veoma važan zadatak, jer deca koja čitaju postaju uspešniji ljudi – rezultat je ozbiljnog istraživanja rađenog u Nemačkoj. Kada pročitam nešto slično, ipak priložene podatke uvek pokušam da preispitam zdravom logikom. Moram priznati da je sve navedeno u tom tekstu sasvim logično – deca koja više čitaju imaju bogatiji rečnik, lepše se izražavaju, mogu više toga da objasne ili opišu. Na kraju, moći će da biraju i zanimanja koja zahtevaju lepršaviju retoriku, a takvih profesija je mnogo. Dakle, naravno da su malim čitaocima šanse i u školovanju i u životu veće! Imamo li pravo da im te procente vezane za uspeh tako rano izmaknemo, pravdajući se manjkom vremena ili tehnološkim novotarijama? Mislim da nemamo.
Koji je, onda, savet?
– Dakle, dragi moji, Ršuma u šake! Za pažnju mališana, neophodan je samo jedan uslov – da ono što im ponudimo bude zanimljivo! U tom slučaju će deca zdušno posegnuti za avanturama u bilo kojoj oblasti – književnosti, hemiji, istoriji, sasvim je svejedno. Nažalost, važi i obratna zakonitost.
Autor: Branislav Đorđević
Izvor: Večernje novosti
