Baš kada su se njegove kolege i učenici okupili na Univerzitetu u Bolonji radi komemoracije u Visokoj školi društvenih nauka koju je osnovao i da ugovore simpozijum na godišnjicu smrti unapred odobrenu od strane rektora, udovica Umberta Eka pozvala je Patriciju Violu, naslednicu Umberta Eka na katedri. Kako je objasnila, u testamentu Umberta Eka stoji zahtev porodici da ne organizuju niti da odobravaju bilo kakve skupove njemu u čast u narednih 10 godina.
Eko je bio mnogo toga, ali nikako naivan i nerealan. U krajnjoj liniji, ko može zabraniti nekom univerzitetu u Americi ili u Mjanmaru da okupi stručnjake za njegova dela, bilo naučnog, bilo beletrističkog karaktera?
Pre će biti da je imao nešto drugo na umu. Ovim gestom je, pre svega, obeshrabrio isprazne komemoracije, verbalne spomenike, i događaje karakteristične uglavnom po tome što se svi takmiče u ukrašavanju lika pokojnika do te mere da se od njegove realne ostavštine vrlo malo toga vidi. Na neki način, time je upozorio i svoje učenike i prijatelje da zaobiđu praznogovrje i kukanje.
Po običaju i u svom stilu, neprevaziđeni Umberto Eko je i sopstvenu smrt filozofski promislio, rešio da izbegne patetiku i opredelio se za ironiju. Time je dodao još jednu vrstu senke na ideju o imenovanju ulica po njemu. Za života je u jednoj od svojih kolumni napisao da ulice ne bi trebalo nazvati po ljudima koji su mrtvi manje od 100 godina.
Izvor: Nedeljnik.rs
