(O romanu Ubistvo komtura Harukija Murakamija u izdanju Geopoetike, Beograd, 2018.)
Murakami u svom poslednjem romanu „Ubistvo komtura“ objavljuje rat opskurnim tumačenjima umetnosti. Povlačeći opozitnu relaciju „ideja – metafora“ on gradi priču koja intimi daje hedonistički predznak, a likovnim izrazima spiritualnu topografiju. Kažem topografiju zato što likovi koji se pojavljuju pored ljuskih imaju svoje mesto u slici prolazeći kroz fantaziju umatnika, ali i kroz promišljenost samog posetitelja.
Priča raširena na više od osamsto strana odvija se u dva dela: „Ideja se ukazuje“ i „Metafora se okreće“. Protagonist, koji je bez imena u ovom romanu, opsednut je slikom koju nalazi u velikoj kući oca njegovog prijatelja Tomohika Amade koja je smeštena vrlo daleko na jednoj uzbrdici. Slika se zove „Ubistvo komtura“ i prikazuje scenu iz Mocartove opere „Don Đovani“. Posle razvoda i divljeg seksa sa jednom ženom u hotelu na kraju grada, ovaj bezimeni Murakamijev protagonist ulazi u avanturu koja je vrlo čudna i jeziva, ali za njega vrlo inspirativna. Haruki Murakami odvaja svet inspiracije od sveta artističnosti najviše zbog intimnih previranja svih njegovih likova. Zato sve ono što se pojavljuje u njegovom romanu, a nije ljudsko biće ima karakteristike živog bića.
Komtur koji je visok nepunih osamdeset centimetara je posledica zvonjave koje bezimani Murakamijev slikar čuje za sve vreme dok pokušava da naslika apstraktnu sliku nekog čoveka u srebrnom Subaru automobila. I pored toga što je Murakamijev stil vrlo dopadljiv, situacije dobijaju na začudnosti upravo zbog svoje jednostavnosti. Pisac uvlačeći i malu intrigu koja započinje sa naračkom njegovog suseda Manšikija, pomesti ceo realitet vrlo malo, tako da se otelotvorenje „ideje“ i „metafore“ i Komtura i Dugolikog stvorenja objašnjava samo kao filozofija opskurnosti. On široku slobodu likovnog izražanja s tom kljiževnom intervencijom dovodi u pitanje upravo zbog te doze nonšalantne opskurnosti. Konačno, ona kao filozofija življenja odvaja ljudsku žudnju od njegove potrebe za zadovoljavanjem strasti. Otvorena seksualnost koju Murakami vrlo detaljno obrađuje, govori o jednom analitički vrlo nadahnuto objašnjenom libidu, koje sakriva tugu zbog nedovoljnog zadovoljstva od kreativnog čina. Naime, bezimenom protagonisti „Ideja se ukazuje“ u trenutku kad počne da traga za zvukom zvonceta i na način, svojstven samo njemu, povezuje slika „Ubustva komtura“ koja je misterioznosakrivena na tavanu velike kuće odvojene od grada. Pisac u prvom delu povezuje još jednu simplificiranu, ali posve konstruktivističku komponentu – čovek bez lica koji mu se ukazuje i identitet samog glavog lika koji on na svih osamsto strana izbegava da objasni. Ta materijalna nula koju možemo da sebi objasnimo i kao piščev kljiževni celibat, koji on ne izdrži do kraja, i krene da traži svoju metaforu kako bi sebe osmislio i kao duha i kao čoveka, je ustvari prostor odakle ga susreću sva bića na kojima pisac insistira da budu od krvi i mesa. Slikaru se ideja da slikajući misterioznog čoveka u Subaru Forestera otvori sebi vrata alegorije i time ispuni svoju duhovnu nesreću koja i nije nesreća u pravom smislu reči, nego je praznina koja se ukazuje uvek kada ste na nekom životnom raskršću.
Naravno, zaplet priče je i u ovom romanu u stilu nedokučivog Muarakmija i on se odvija sporo, ali krajnje analitično. Ideja se ne ukazuje samo bezimenom slikaru, nego i njegovom susedu Menšikiju koji dovodi mladu, trinaestogodišnju Mari Akigava da je on naslika, a s druge strane Menšiki započinje aferu sa njenom tetkom Šoko Akigava. Zaplet u zapletu i vrlo ekstatične epizode prisećanja slikara o svojoj sada već bivšoj supruzi Juzu koja nosi dete drugog čoveka, a za koje još nije sigurna dali je to njegovo ili je dete čoveka sa kojim je spavala posle rastanka sa njim, otvara neke druge dimenzije ovog romana, a to je apsurdistički odnos ka konfliktima i situacijama koje gledamo u romantičnim novelama dvadesetog veka, a koje se susreću i u današnjim lakim pričama. Murakami ovaj intrigantni zaplet dovodi do nivoa nerazrešivosti kako bi njegovu apsurdnost upotrebio samo kao povod da sve znakove avanturističke potrage za metaforom poređa, na način na koji uvek u životu slažemo sve kockice kako mi želimo samo da bismo se opravdali pred drugim ljudima.
Relacija scena na slici (koja je inspirisana mitom o Don Žuanu) i akt Mari Akigava koji nikad nije dovršen, sklapa metaforu koja opisuje strast bezimenog protagoniste ka devičanstvu. Ubijanje komtura u prisustvu Dugolikog je žeđ za krvlju koju Murakami povezuje sa erotskom fiksacijom njegove sestre koja je umrla kad je bila mlada. To duboko rigidno projektovanje uspeva da bezimenog uguši racionalnim prilazom ka slici koju je već uradio, a to je slika Menšikija koji s druge strane vrlo verodostojno širi njegovu fiksaciju mladom i lepom Meri Akigava za koju pretpostavlja da je njegova kćerka. Zato on svoju strast uspeva da utoli time što stupa u vezu sa njenom tetkom Šoko Akigava. Bezimeni slikar nestaje kao što nestaje i njegova metafora otelotvorena u mladoj Mari Akigava. U jednom trenutku, posle susreta sa ocem Tomohika Amade u bolnici on pomisli da je sve što se dešava oko njega plod njegove fantazije i zato odlazi na put u mračni tunel gde ga vodi čovek bez lica kojega sanja na početku romana.
Odnos ideje sa metaforom kod Murakamija je vrlo težak i, rekao bih, vrlo apsurdan. I pored toga što scene teku vrlo realistično sa pozamašnim opisima sličnim njegovom romanu „Kafka na obali“, ceo emotivni kontekst ima gorki ukus incestuoznosti i scene su svojom neformalnošću vrlo teške za praćenje. Ipak, ovaj je pisac majstor za stvaranje sumornih scena gde tajanstvena ličnost viri iz prikrajka ili čije oči se cakle negde u tami. U romanu „Ubistvo komtura“ je tama i te kako prisutna, ali i asocijacija auditivnih elemenata kao što je jezivo zvonce koje nenametljivo zvoni svake večeri i nameće strah kao podlogu za semantičko prevođenje te metafore na kojoj Murakami insistira od početka knjige.
Ideja je inicijacija do koje slikar vrlo teško dolazi zato što je definitivno rešio da se oslobodi prozaističnog načina života i da krene da se uživi u ono što naslika ili da bar postane deo nečega što je već naslikano i budi njegovo ushićenje. Želja za metaforom je u stvari, njegov Avalon, mesto gde bi on sakrio sve svoje „nedozvoljene“ strasti, svoje demone o kojima Murakami govori u svim svojim romanima, a najviše u zadnja tri uključujući i trilogiju „1Q84“. Taj put od ideje do metafore bezimeni protagonista prolazi doživljavajući neobične kreature kao ličnosti od krvi i mesa, a sumnjajući u realne likove da su opipljivi. Murakami ovu ireverzibilnost upotrebljava da bi definisao svoju teoriju o inspiraciji, a koja, rekao bih, govori o tome da inspiracija je uvek kondenzat naših najdubljih želja da doživimo ono što nikad nećemo doživeti, a da to nikad ne korespondira sa našim životnim iskustvom, sa našim emotivnim bagažom kojeg nosimo na sebi čitavog života. Komtur, kao čudno biće od krvi i mesa prelazi put simpatičkog mosta i postaje vidljiv i za Mari Akigava. To znači da metafora nije samo figura koju upotrebljavaju kljiževnici i povremeno slikari, nego da je ona deo našeg fantazma, da mi svoje imaginativne želje i čežnje oblikujemo u metaforu i njima manipulišemo našim realniim životom, da se sve konvencije, ako ćemo šire, ustanovljavaju s jednim jedinim razlogom, a to je da bi se razbile.
Pročitajte i: Nesvesno prokletstvo očeva i sinova – o romanu Crvenokosa Orhana Pamuka
Narativ Harukija Murakamija je vrlo jednostavan, ali je neverovatno nametljiv i krije u sebi enormnu količinu mističnosti. Sve deskripcije i u ovom romanu su vrlo gusto literarno tkivo u koje kao čitaoci utonemo kao u duboku vodu morskog beskraja i osećamo se nekako nadahnuti bez obzira na to gde ide sama priča. U jedan mah pomislimo da je štivo halucinantno i da nas vraća na priču onda kada to najmanje očekujemo/želimo. „Ubistvo komtura“ je konačno jedan od inovativnih romana ovog japanskog pisca koji se zanima najviše fenomenologijom inspiracije. Pretpostavljam da se upravo zbog toga najviše zanimao putanjom kako ideja postaje metafora. Ukazivanje „ideje“ kod njega je deo kritičke mase duhovnog života, t.j. jedne vrlo fragilne episkopalnosti na koju kao čitaoci ne insistiramo zato što u tom slučaju poniremo u naše tmine za koje nećemo ni da čujemo. Intimno. Murakami nas kao čitaoce otkriva da bi nam se u toku spavanja videlo golo duhovno telo. I iskorištava trenutak dok smo utonuli u san da nas opiše kao jedan od miliona simptoma uokvirenih u konstrukt mesa i krvi. Zato smatram da je i ovaj roman, kao i ostali njegovi romani inovativan. Najviše zbog jednostavnosti i analitičnosti preko kojih uspeva da vizeulnost umetnosti preobrati u oporu mešavinu podsvesnog ogorčenja i strasne nezasitosti.
Poslednji roman velikog japanskog pisca Harukija Murakamija je još jedan dragulj u kruni svetske književnosti. Sjajna priča koja izvanredno korespondira sa umetničkim sublimatima zapadne civilizacije koje ovaj pisac vrlo umešno ukompunuje stvarajući unikatno delo dostojno svakog poštovanja.
Autor: Sašo Ognenovski
