Prikaz romana „Kuća bez ogledala“ Mortena Sandena, izdanje: Odiseja, 2020. Original: Ett hus utan speglar, 2011. Prevod sa švedskog: Dorijan Hajdu
Zdanje poznato kao Henrijetina kuća ima devetnaest soba, zimsku baštu, crno-beli pod (nalik na šahovsku tablu) u predvorju – i nijedno ogledalo. Na prvi pogled, ta čudna odluka predstavlja hir sujetne vlasnice, nekada velike glumačke zvezde, sada na samrti u poodmakloj starosti. Dok se njeni potomci, boraveći u vili i iščekujući rešenje o nasledstvu, već prepiru oko prodaje ili naprosto traže beg od ličnih frustracija, najmlađi članovi porodice dane provode igrajući žmurke po hodnicima.
Naratorka je dvanaestogodišnja Tumasina, koja se sa ocem, piscem u ozbiljnoj stvaralačkoj blokadi, nakon porodične tragedije doselila kod Henrijete. Otac najveći deo vremena provodi uz pratetku u komi, izbegavajući suočavanje sa gubitkom sina i razlazom od supruge koji je usledio. Njegovi sestra i brat su mnogo više zainteresovani za ostvarivanje profita od nekretnine, mada su im životi takođe daleko od sređenih. Na primer, Kajsa je uspešna poslovna žena čije toksične navike i kriterijumi opterećuju njenu ćerku tinejdžerku, Tumasininu omiljenu rođaku. Vilma, naime, pati od kompulsivnog prejedanja (dok se Kajsa, suprotno, izgladnjuje i uz to previše pije), opterećena je šminkanjem, nezadovoljna što nije mršavija i lepša, u skladu sa majčinom devizom: Život ti je lakši ako izgledaš dobro. Stric Danijel je ćudljivi univerzitetski profesor, nezainteresovani, kruti samohrani otac asocijalnih Erlanda i Signe. Dečak je preterano agresivan, devojčica gotovo da uopšte ne govori.
Sve počinje da se menja kada jednom prilikom, u igri, deca slučajno nabasaju na skrivenu prostoriju ispunjenu ogledalima. U njoj upoznaju devojčicu zahvaljujući čijoj pomoći nakon svake posete neko od njih biva promenjen nabolje i unutrašnji mrak koji ih je pritiskao kao da iščezava. Da li je soba deo paralelne dimenzije, ko je zagonetna Heti, hoće li im roditelji poverovati i dozvoliti da ih i same podvrgnu procesu isceljenja?
„Kuća bez ogledala“ počinje i služi se modelom gotske priče, tajanstvenih sižea o ukletim zamkovima i strašnim tajnama iz prošlosti, ali je radnja zapravo sve vreme utemeljena u sadašnjici i dušama samih likova. Potiskivane tuge, strahove, negativna iskustva i nesigurnosti, ogledala kao savršeni simbolički predmeti reflektuju u suprotnom smeru. Garderoba u funkciji portala do Hetine starinski uređene sobe krije misterioznu figuru koja im se ukazuje iz različitih uzrasta ili dana svog dugog veka, dok joj isti samo sprat dalje ističe iz vegetirajućeg tela. Uz pomoć takvog duhovnog vodiča, novi naraštaji suočeni sa odrazima uče da razumeju život i smrt, vreme i večnost, lik i fotografiju, ali pre svega da prihvate sebe i oproste samima sebi zbog „manjkavosti“, jer: Sva naša buduća lica stoje ispod onoga što ujutru vidimo u ogledalu.
- Šerlokova sestra ili zašto je dobro imati Enolu Holms
- Bunt, pravda i saosećajnost „Kradljivice koja je pevala oluje“
Autor, poznati i nagrađivani švedski pisac za decu i mlade Morten Sanden, po obrazovanju je psiholog, što njegova pripovedna i stilska rešenja čini još razumljivijim. Odabir simbola ogledala izuzetno je moćan, književno i kulturno-istorijski opravdan, samim tim ovde uspešno primenjen, budući da ukazuje na suočavanje, introspekciju i potpuno otvoreno sagledavanje naših bića. Svako od rođaka, nakon „ogledanja“, prolazi kroz konkretnu vrstu preobražaja: Signe će postati znatno komunikativnija, Erlend izbaciti silu koji ga navodi na destruktivno ponašanje (zanimljivo je kako različito prostor reaguje na pojedinačne slučajeve), ali možda je najzanimljivija Vilmina transformacija. Dolazeći iznutra, upadljiva iako bez vidno fizičke promene, ispoljava se na njenom držanju i stavu. Ističući u prvi plan zainteresovanost za čitanje kao faktor promišljanja i saosećanja, Heti je usmerava pronalaženju sjaja, ali i snage za otimanje negativnom uticaju roditelja, isključivo u sebi.
Dok ostalo troje dece doživljava promenu stava koja indirektno utiče na njihove roditelje kao uzročnike, osećajna Tumasina mora da usmeri oca ka suočavanju sa razarajućom tugom, ne bi li im se život uopšte mogao nastaviti. Ona je empatična i puna razumevanja, usled čega joj nije potrebna promena za sebe, već osobu prema kojoj se u najvećoj meri još uvek orijentiše.
Iako im se tumaranja uglavnom odvijaju noću, deca ne osećaju istinski strah od stare kuće i njenih skrivenih delova, što dodatno naglašava ulogu pretka-zaštitnika i vodiča kao prijateljske, umesto očekivano preteće sile. Sledstveno tome, preovladavajući značaj zajedništva postaje još izraženiji prelaskom sa motiva ogledala i odraza u vodi na motiv fotografije/albuma, zahvaljujući kome izranjaju porodična istorija, svest o kontinuitetu i večnom trajanju, shvatimo li samo:
….Kako su nam životi samo krhotine u kojima se odslikava tek delić nečeg većeg. Da u svakom čoveku postoje delovi njemu nevidljivi. Da smo potrebni jedni drugima kako bismo se usudili da vidimo.
Autorka: Isidora Đolović
