Trilogija o neobičnoj deci: svet satkan od starinskih fotografija

Trilogija Ransoma Rigsa o neobičnoj deci: Neobična deca Gospođice Peregrin, Grad pustoduha i Biblioteka duša, Izdavaštva Orfelin, 2014 – 2018.

Rensom Rigs je pisac koji se književnošću igra kao dete čigrom. Saglasan da je danas vrlo teško napisati originalni fantastični roman, ovaj talentovani autor zagnjuri vrlo duboko u relizam ne bi li tamo našao nekakve čestice neke sasvim drugačije fantastike, ili tačnije rečeno fantazmagorije. Kao pasionirani sakupljač starih fotografija Rigs je spajajući njihov sablasni svet crno belih, ili ostarelo kafenih boja, došao do epohalnog otkrića – sveta čudnovate dece Gospođice Peregrin.

Priče koje on razvija u svoja tri obimna romana su neverovatne i vrlo unikatne. Dakle, mi tu nemamo čudovišta na koja smo navikli još od detinjstva, nemamo ni vitezova ni kraljeva, ni prinčeva, ni princeze, a ni seljaka kojima mir remeti vatra i dim užasne nemani izlazeći iz vode na određenom vremenskom intervalu. U ovoj nesvakidašnjoj trilogiji imamo sasvim običnog Džejkoba koji sticajem tragične okolnosti i umiranja svoga dede, počinje da sumnja da je on u stvari ubijen i da nije poginuo zbog svoje staračke senilnosti i nesmotrenosti kako je bilo rečeno posle njegove smrti. Mladi Džejkob iz dvorišta kuće njegovog dede počinje avanturu koja je izvanredno opisana i što je najvažnije temeljito vezana za realitet sredine dvadesetog veka i užasnog bombardovanja jednog Velškog ostrva za vreme Drugog Svetskog rata. U ovoj velikog storiji, Džejkob sreće jedno neverovatno društvo dece koji nisu kao sva ostala deca. Oni imaju moći koje ih čine neobičnim, a žive u domu blagonaklone Gospođice Peregrin koja već u prvim susretima u njemu prepoznaje njegovog dedu iz mladosti.

Na isti način je neobična ta veza između starih fotografija i dece koja su laka kao pera, koja u stomaku kriju pčele, koja su nevidljiva, devojčice sa ogromnom snagom, devojčice koje imaju usta i na potiljku, a i devojčica čije ruke gore kad se uzbudi ili iznervira. Ta devojčica posle ulaska u kuću gospođice Peregrin postaje Džejkobova ljubav, ali čak i tu ljubav Rigs opisuje na vrlo neobičan način – mlada Ema Blum u Džejkobu prepoznaje svoju veliku ljubav – njegovog dedu Abrahama. Tu se postavlja pitanje upotrebe vremena u ovoj velikoj avanturi.

Vreme je kategorija sa kojom svi autori fantastike manipulišu vrlo svesrdno. Rensom Rigs uspeva da ukomponuje vreme unutar samih likova. Izvanredna dosetka da oni žive jedan jedini dan, a to je dan bombardovanja na njihovu kuću u dalekom Velškom ostrvu, omogućava priči jedna tanana, ali vrlo važna spona – vremenske petlje preko koje oni dolaze i odlaze sa mesta boravka. Ali, rekao sam da je to unutar likova zato što sva ta deca su u stvari ostareli za onoliko koliko je godina prošlo od tog bombardovanja njihovog zajedničkog doma i to starenje postoji kao opasnost za sve vreme priče. U onom trenutku kad oni napuste svoje boravište oni naglo stare i umiru od starosti. Tu je ovaj vrlo talentovani autor impregnirao jedan od glavnih problema cele trilogije. Džejkob verujući u priče koje je njemu pričao njegov ostareli deda, u stvari shvata da je on napustio to društvo i bio saglasan da odživi svoj životni vek onako kako mu je sudbina dala.

I pored toga što su dogodovštine sasvim drugačije, taj vremeski pomak je najglavnija filozofija Rigsove trilogije. Taj pomak se kreće i natrag u mitsku istoriju, a i puslira do ovovremenskih civilizaciskih konstelacija. Tako (kao i kod Tolkina, a i kod drugih autora epske fantastike) imamo nekoliko oblika bića čije koordinate održava sami Džejkob, lik preko čije sudbine se lomi cela priča. Gospođica Peregrin je u stvari imbrin, biće čija je bazični oblik ptičji i to je jedna od narativnih struja. Oponenti imbrina su ona najstrašnija bez kojih ne može nijedno delo epske fantastike – čudovišta. Taj mitski odeljak suprostavljen je urbanim bićima od kojih su opet dva oponentna: pustodusi i neobina deca.

Ovaj segment je ono što bismo mogli da nazovemo skeletom sva tri romana i to je ono što je kod njih najoriginalnije. Neobična deca kao pozitivni činilac i pustodusi kao zla bića koja se kriju zaposedajući ljudsku dušu – su onaj pakosni činilac. Rensom Rigs vodi paraleno obe bitke ljubomorno pazeći na čvrstinu organizacije cele priče gde, prožimajući se jedna kroz drugu one raspliću hronološki jednu fantastično kontruisanu genealogiju od koje uistinu stane dah.

Prvi deo trilogije koji se zove Dom Gospođice Peregrin za čudnovatu decu upoznaje nas sa glavnim problemom i neverovatno dinamičnom pričom koja bazirajući se na neobične moći dece koja žive u tom domu i njihovom strahu od upadanja čudovišta, otvara jednu izvanrednu pustolovinu sa koje mladi i neiskusan, ali hrabri Džejkob ne može da se vrati. Vrlo je interesantno što se priča ne nameće sama po sebi kao što je to običaj kod epskih fantastičnih priča gde odmah upoznate i zmajeve i bića raznog oblika i funkcije, već se sve razvija polako napuštajući realitet dvadeset i prvog veka i otvarajući tajne starih slika koje nas vode u vreme koje dosad nismo videli i iskusili. Ljubavna istorija Džejkoba i Eme kao ponavljanje iste te nezaboravne ljubavi sa Abrahamom je onaj duhovni amalgam koji odvaja celu istoriju od sirovog užasa s kojim ona obiluje. Tako, ta glazura, je u neku ruku, nadahnuta vodilja kojoj se pridružuje i tužna priča imbrina, ptice koje čudovišta jure da bi ih pomorili.

Rigsova avantura nije priča kojoj se izdaleka vidi pozitivan kraj. To znači da ona nema poetiku bajke. Uništeni dom Gospođice Peregrin i tragična slutnja da se sve neće završiti dobro vode ovu smelu neobičnu decu u drugi deo koji se zove Grad Pustoduha. I u ovom delu se, na neki način barata vremenom, tako da se deca povremeno vraćaju u taj ratni London, odakle jure način da preobrate jadnu Gospođicu Peregrin kojoj ne može da se vrati ljudski oblik. Drugi deo trilogije je mračniji. Deca upadaju u razne nezavidne situacije tako da cela priča postaje vrlo rigidna i, rekao bih da neka nada dolazi tek na kraju kad glavni lik Džejkob sazna da je on u stvari deo njih, da nosi u sebi neobičnost da rakovodi čudovištima, tačnije da može da ih otkrije osećajući veliku bol u stomaku, a da posle toga rukovodi njima. Paralelno kreću se i druge priče, a Rensom Rigs razvija i druge karaktere kao što su „neobične životinje“, kao i ljudske kreature kakve vidimo na starim fotografijama kojima je puna knjiga.

Tek u trećem delu koji se zove Biblioteka duša otkrivamo pravi razlog zašto je Gospođica Peregrin pretvorena u pticu i ne može da se vrati iz tog oblika. Tu se događa preokret što se tiče i jednih i drugih tabora – i čudovišta i neobične dece. Ovde, u trećem delu najviše dolazi do izraza generalna filozofija ovog grandioznog dela – filozofija vremenske destrukcije. Svi likovi su žrtva lošeg manipulisanja s vremenom. Svi mi, u neku ruku, i pored toga što ne možemo da rakovodimo protokom vremena, nekako utičemo na njegovu dinamiku. Kad pogledate druge ljude u lice, ljude koje poznajete dugi niz godina steknete utisak da je nekima od njih stalo vreme, a da su drugi, sticajem okolnosti otišli pre vremena i da je vreme ostavilo neizbrisiv trag i na njima i u njima.

Pretpostavljam da je to osnovni motiv cele Rigsove epopeje. Zato on i insistira na tim „vremenskim petljama“ koje se na englskom se zovu loops, čiji prevod može da bude i „krugovi“. Svi se mi, želeći da dobijemo moći koje nikada nećemo imati povremeno nalazaimo u vremenskom vrtlogu iz kog izlazimo iskusniji, ali na žalost vrlo česti i izboraniji.

Rensom Rigs se ne zaustavlja ovde. On produžava ovu trilogiju četvrtom knjigom koja je nedavno izašla iz štampe, a zove se Knjiga dana a u kojoj on produžava život neobične dece i Gospođice Peregrin u Americi gde je mladi Džejkob toliko žudeo da se vrati, ali nije mogao da ostavi svoju ljubljenu Emu Blum. Po prvoj knjizi je slavni Tim Barton snimio i film koji, na žalost nije tako bučno prošao i pored toga što je (kad je reč o takvom reditelju) izvanredno napravljen.

Izvanredni spoj istorije koju prepričava stara fotografija i potraga za dušom je ono što privlači i uzraslu i dečju publiku ovoj nesvakidašnjom trilogijoi koja je doživela ogroman broj prevoda i tiraža.

Autor: Sašo Ognenovski

Share