Prikaz knjige: Savo Stijepović, Trijumvirat. Dereta, 2024.
Oni već dobro upoznati sa dosadašnjim radom Sava Stijepovića znaju da je svaki sledeći roman neobičnog književnika pravi čitalački izazov, ali i da sada već pouzdano mogu očekivati sintezu stilova, motiva, određenih „stalnih mesta”, uz demonstraciju autorove (povremeno zastrašujuće) erudicije. Primera radi, uvodno poglavlje najnovijeg „Trijumvirata” (izdanje Dereta, 2024) otvara citat iz „Raskršća” Roberta Džonsona, a neizbežna su i pozivanja na američke auto-puteve ili ulice gradova koje glavni junak (tvrdi da) nije posetio. Osim toga, u vremenu kada se više ne negira, čak ni dovoljno glasno (kao da smo posustali) ne kritikuje sklonost jezičkoj svedenosti i ograničavanju (sa posledicama u vidu SMS romana, rečnika emotikona, iščezavanja sinonima, pozivanja na neslavnih 40 sekundi pažnje), Savova proza vraća nas neverovatnom izražajnom pluralizmu. Izloženi smo šarenilu, vatrometu ili bujici reči, dijalekata, narativnih registara. Samim tim začuđuje, uprkos nagradama (od kojih je poslednja „Dimitrije Mitrinović”) mali broj prikaza, osvrta, recenzija – pa i postojeći se fokusiraju na opštost, aktuelnost, onaj aluzivno-angažovani sloj priče.
I on svakako (po)stoji, možda najpreciznije iskazan konstatacijom jednog od likova da laž drži poredak sveta. Međutim, tu su još najmanje dve mogućnosti tumačenja, iako ne toliko društveno-politički atraktivne, iz ugla istorije književnosti svakako zanimljive. Jedna od njih iziskuje fokusiranje na okvirne delove romana (prvi pasus identičan je poslednjem) u kojima Pavle Kavasila, diplomata iz Jugoslavije grčko-crnogorskog porekla, na putu za Bongor (Čad) u misiji traženja relikvije (ikona „crnog Isusa”) silazi do srca tame. Halucinantna atmosfera koja ga okružuje pri neprekidnom suočavanju sa sopstvenom „crnom” suštinom, budi niz asocijacija na čuveni roman Džozefa Konrada. Negde su te reference sasvim direktne, kao kada narator zaključi: Srce tamni u toj zemlji, srce više nije crveno u Africi. Tamo se menjaš, kao sve spolja i iznutra što se menja. Ili, posmatrano iz perspektive jednog od unutrašnjih pripovedača: Ambis – s radošću je dodao Džasper. – To je ponor. To je srce tame. Hesiod kaže kako je zapanjujuća vrelina. Trebalo je učiti od starih Helena. Oni su veoma precizno objašnjavali stvari. Haos je zapanjujuća vrelina. To bi trebalo da upamtite, makar dok ste na ovom putu.
Dok razmišlja o tome kako je uopšte dospeo do tačke u kojoj ga zatičemo, Pavle sećanjima otvara veću, središnju temu, što znači da unutar po svest prilično začudnog putovanja nalazimo političku ispovest iliti priču u priči. To nije sve, jer se glasovi stalno iznova uključuju, umnožavaju i usložnjavaju, čime se ostvaruje uspela simbolika vode unutar narativnog toka. Ne samo što je za Pavla priča kao reka (Pripovesti, svake vrste, na isti se način odvijaju i jednako otiču, a najbolje među njima, završavaju u bučnim ambisima), već tečnost od početka ima sakralnu ulogu, bila to voda (Ovde su ljudi ubeđeni da će, po smrti, poput sunca utonuti u vode Zapadnog mora, koje svake noći uranja ne bi li osvetlilo donja carstva umrlih) ili kakva telesna izlučevina. Konkretna zapažanja se pritom uvek razviju do opservacije o nečemu univerzalnijem, egzistencijalnom, stvarajući vezu između prašine i neba, tela i duha. U sledećem pasusu osvrtanje na pljuvačku nije slučajno, uzmemo li u obzir folklorni motiv nemuštog jezika, odnosno, načina na koji se postiže sposobnost njegovog razumevanja:
Pljuvačka čoveka zna sve jezike ovog sveta. Ona je sirup iz vavilonskog voćnjaka. Ume da otruje ne tek porcije nekakve stacionarne čorbice, već i silne vodene tokove, pritoke najpre. Da, reke truje, kao da su najpodesnija tela kojima se može, poput veselog pseta, približiti i u njih uliti svoj tamni, gusti sok. Svi su temelji društva, zar ne, obilno zasuti kiselom pljuvačkom roblja. Roba, groba i droba.
Fluidnim stilom obeležena naracija grana se u više rukavaca. Spoljni, okvirni tok je pravolinijski poput afričkog Logonea, dok drugi predstavlja poniranje, više jezersko kao kod Čada, ali i gorskih očiju na Durmitoru, sačuvanih u jugoslovenskom krvotoku junaka sklonog alkoholu:
Moja pića i opijanja, bila su kao neka vrsta povratka kući. Mora da ima, mora da postoji dom kojem bih se vratio, mesto odakle sam krenuo, gde sam rođen. Ne znam gde je to. Zamišljam tu kuću na nekakvom proplanku, na uzvišici, što bliže nebu, šumi i velikoj vodi.
Drugi važan element romana jeste već pomenuti jezik, karakterističan po naglim prelascima, (ko)mešanju, prepletu narečja i diskursa. Osnova priče time postaju dijalozi, susreti, različita izlaganja ili ispovedanja zahvaljujući kojima se postepeno ocrtava ona upadljivija, kritička linija. U mnoštvu zanimljivih unutrašnjih pripovedača (Hektor Lazarević, Džasper Džons, Nikola Kovačević, Maks Zečević, Mihovil Balota, Simon Laval), izdvaja se Pavlov vodič – crnac Daoud, čije mesto u priči i junakovoj tački gledišta iznova priziva Konradov klasik, naročito stereotipe o kanibalizmu i čuđenje nad, tamo obuzdavanjem, ovde produhovljenošću Afrikanaca. Daoud je njegov začudni dvojnik, civilizacijsko anti-ogledalo. I sama tehnika je slična kao kod „Srca tame”, gde okvirni narator u priču uvodi istinskog pripovedača (Marlou), ali je zajednički predmet pažnje hipnotični govornik i nosilac kolonijalizatorskog hibrisa, Kurt.
S obzirom na upadljivo naznačene granice teksta, sasvim su opravdana određenja „Trijumvirata” (sa podnaslovom „Orfičke povesti”) kao fantazmagoričnog romana, jer zaista sve deluje poput snoviđenja, prividnog skretanja u društveni komentar i razobličavanje poretka zarad suštinskog kretanja ka ličnom, traženju sebe. Glavni lik je čovek bez jasnog porekla, koji ne pokušava da se predstavi moralno ispravnim, a prošlost mu je zamagljena, nepouzdana. Pojam iz naslova se stalno umnogostručava, postajući globalan koliko privatan, drevni i savremen, jer trijumvirat podjednakomogu biti hrišćansko-duhovno Trojstvo i političko-anarhistička trojka, kao što se može odnositi na izvorno starorimsko poreklo ili neku od kasnijih interpretacija u novom kontekstu: između reda i haosa.
Zahtev za ukidanjem svega, duboko nezadovoljstvo sistemom i negiranje svakog smisla, spojeni su sa opsesijom smrću i religioznošću o kojoj većina likova u nekom trenutku polemiše. Kavasilin nihilizam svakako proističe iz privatnih neuspeha i odsustva utemeljenja koje (ne)vešto maskira tobožnjim kosmopolitskim duhom. Taj nemir održava ozbiljnom zavisnošću od alkohola i morfijuma, uzročno-posledično povezanom sa narušenim zdravljem kao, opet, rezultatom dugog nemara. U njemu kao da više nije na delu nijedan životvorni nagon, što signaliziraju, između ostalog, problem impotencije i gotovo potpuno odsustvo ženskih likova, čineći da deluje kao već načeti Džejms Bond ili Largo Vinč u ozbiljnoj krizi srednjih godina.
Dakle, pio sam tih dana više nego ikada. Da sećanje ode, da iščezne, da ga nema, „da zrno umre”, to je bilo ono što sam želeo i ono što sam očekivao od boravka na tom mestu, u afrikanskoj utrobi. Osećao sam u sebi kako će me, kroz jutro sahelske pustare, najzad progutati i grlo divlje tame. Da će me proždrati. Pokidati do kosti. To je srce imalo i ime, samo ja nisam znao kako da ga izgovorim.
Svakako bi se mnogo štošta moglo pripisati pomerenom stanjima svesti pripovedača, izazvanim dejstvom različitih halucinogenih supstanci. Izdvaja se (i sa Konradovim delom posebno komunicira) doživljaj afričkog podneblja obeležen slutnjom nečeg uznemirujućeg, nedefinisane pretnje. Ti pasaži se ujedno nalaze među najuspelijim u inače deskriptivno kompleksnom izrazu:
I Logone je puzala tiho, gmizala je nestvarno, povremeno tek odižući na mutnu površinu svoju sivu i oblu kičmu, jezivi talasni hrbat, mreškajući to dugo i umorno vodeno telo, slabašno sikćući, ali se od njene strane nije mogla očekivati nikakva svežina. Ne od Logone, jer je ta reka širila jedino vatru, svirepu i podmuklu vrućinu i ludu temperaturu na sve strane sveta. Upijala bi i usisavala u sebe svaku zraku sunca, duboko, duboko u sebe, u svoje muljevito i pakleno korito, a potom ih zlokobno i na prljavi, haotičan način jarosno rasipala po obalama i dalje, mnogim miljama dalje. Samo se tom i moglo nadati od nje, tek srdžbi, besu, potmulom drhtaju, drevnom i kiptećem revoltu.
Čitavo putovanje u tom smislu jeste neka vrsta apokaliptičnog iskustva i svedočanstva o otkrovenju čoveka koji se više puta obeležava ili sam deklariše kao (živi) mrtvac. Dešifrovanje tajnog ustrojstva sveta (ironično, zasnovanog na nalogu za apsolutnim poništenjem i ukidanjem) zaista je okidač da se Pavle nađe licem u lice sa vlastitom grešnošću i spusti do dna unutrašnjeg pakla. Taj silazak svakako predstavlja još jednu od orfičkih referenci. Trijumvirat je mnogoznačan, pa se između ostalog odnosi na okolnosti (pokrovitelje) junakovog školovanja, dok je spolja posmatran, kao internacionalna organizacija koja svime vlada iz senke, tek osnova za raskrinkavanje jugoslovenskih zakulisnih igara i, najneposrednije, Kavasiline prošlosti. Uostalom, sve sa čime se u Čadu, ali i prilikom prethodnih misija susretao, pokreće ascocijativno vraćanje na neku od uspomena iz široke postojbine, a čine je istovremeno Šumadija, Dalmacija i Crna Gora, jer on pripadnost samo jednoj sredini zapravo ne poznaje i nema…
Globalno kao izgovor ili povod za istraživanje pojedinačnog kapaciteta da u sebi otkrijemo zlo ili želju za iskupljenjem; postizanje pročišćenja kroz uništenje; večito problematičan odnos čovek : sistem; ali pre svega majstorsko isprobavanje raspona i potencijala narativnih tehnika – osobenosti su „Trijumvirata”, istinski velikog romana kome će vreme, treba se nadati, doneti znatno više pažnje kritičarske i teoretičarske javnosti.
Autorka: Isidora Đolović
