Prikaz knjige: Amina Hrnčić, Tri života južnije, Šumadijske metafore, Mladenovac, 2023.
Nakon dve festivalske knjige – zbirki pesama Put u Agape (2020), koja se pojavila u okviru konkursa koji tradicionalno raspisuje Književna omladina Valjeva i Oktave štampane kao nagrada za pobedu na Festivalu poezije mladih u Vrbasu iste godine, Amina Hrnčić potpisuje i treću knjigu pesama Tri života južnije, ovoga puta u izdanju „Šumadijskih metafora“ iz Mladenovca čiji je najnoviji, trideset šesti po redu, laureat.
Nema sumnje da, ako se u vidu ima razmak pojavljivanja njenih knjiga – u pitanju je ritmično oglašavanje sa kratkim intervalima pesničke tišine – možemo reći da Amina Hrnčić spada u grupu onih pesnikinja i pesnika koji energično grade svoje delo, iz godine u godinu aktivno učestvujući knjigama i pesmama u periodici, zbornicima ili antologijama, u konstituisanju regionalne književne scene čiji akteri, velikom umreženošću i upućenošću jednih na druge, čine jedan nov literarni talas.
Treba reći da se, među mnogim glasovima koji su diljem nekadašnje Jugoslavije prepoznati i priznati, glas Amine Hrnčić prilično izdvojio poetičkom i stilskom samosvojnošću koja se može u načelu okarakterisati maksimalnom stilizacijom pesama koje piše (u kojima se prepoznaje jedna sasvim autentična estetika), odmerenošću izraza, rezonskim angažmanom u kom se potreba da se progovori o trenutno važećim i važnim društvenim pitanjima ne proizvodi u nužan atribut koji suštinski određuje pesmu u vrednosnom smislu, smelom metaforičnošću, metapoetičnošću, višeznačjem stihovnih struktura, refleksivnošću, i diskretnom referencijalnošću koja nije sebi cilj, već je upisana u pesmu kao njen prirodni sastavni deo i uopšte, poetikom koja slavi (možda na trenutak zaboravljene) neke opšte humanističke vrednosti. Sve navedene karakteristike prisutne su u prve dve knjige pesnikinjine iste su se zadržale i u trećoj, naravno, stvaralački nadograđene i unapređene.
Tri života južnije zbirka je ciklusno podeljena: uvodni ciklus Tražim pravdu za pagane sadrži jedanaest pesama, Tri života ranije dvanaest, Tri života južnije (centralni ciklus) devet pesama i Ona znate nije bila mekušac takođe devet pesama. Fragmentarna kompozicija zbirke nije, kako se čini, uslovljena tematsko motivskim „pomeranjima“ ključne teme će se seliti iz pesme u pesmu, iz ciklusa u ciklus, već je pre treba sagledavati u kontekstu razuđenosti savremenog čoveka, njegove neucelovljenosti i pocepanosti koje su uslovljene kako karakteristikama Gvozdenog doba u kom se živi, tako i ličnim svojstvima dakle, karakteristikama samog pojedinca, naravno, i lične drame koju u njemu preživljava.
Amina Hrnčić piše (uglavnom) iz „ja“ perspektive istovremeno se povlačeći iz matrice vlastitog individualnog iskustva lišavajući ga njegovog eksplicitnog (deskriptivnog) sleda. O njemu saznajemo ponajviše kroz interakcije koje pesnički subjekt ostvaruje sa sobom i svojim umnoženim odrazima (čitava debitantska autorkina zbirka Put u Agape specifično je putešestvije ka sebi), sa drugima, svetom i njegovim zakonima i to posledično, kroz refleksivne pasaže ili veliku frekventnost pitanja koja pesnikinja otvara, čija je priroda nesumnjivo ontološka i egzistencijalna. Premda kroz stihove veje sentiment (ni u jednoj pesmi on nema supremaciju u odnosu na jezik kojim se izražava, potvrđujući iznova i iznova postulat kako poezija jesu najpre reči i njihov najbolji mogući odabir, tek potom osećanja) mi neopozivo naslućujemo talas tragičke energije koji brizne onda kada pesnikinja iz proživljenog izvuče samu životnu „esenciju“ ili kada deponuje svoj glas onima čiji se glas uopšte ne može čuti siromašnima, zaboravljenima, nevidljivima.
Stajna tačka Amininog pevanja nije statična, već klizna i pomera se po različitim vremenskim i prostornim osama. Tamo gde se one prožimaju i dodiruju kuca samo srce ove poezije: tu se nalazi jezgro koje je pokreće, čije pulsacije izaziva specifična kombinacija spoljašnjih i unutrašnjih činilaca. Ono što ponajviše Amininu poeziju pokreće jeste spoznaja ledene artificijelnosti sveta u kom se živi. Njegova izraženo materijalistička svojstva i vrednosti koje su se umnožile a da se njihova sadržina ne preispituje i ne podvrgava prevrednovanju postvarila je čoveka današnjice, učinila ga nesvesnim, neosetljivim, lišenim minimuma empatijskih svojstava spram drugog čoveka, naravno i minimuma svesti o habitusu koji mu poklonjen da ga (privremeno) naseli. Otuda se u uvodnim pesmama pesnikinja bavi otežanom percepcijom čovekovom o tome odakle dolazi, ko je on suštinski i kuda ide – u težnji da apstrahujući ono opšte važeće u svim vremenima i svim epohama sažme „iskustvo između prostora“, dakle, ono svojstveno pripadnicima različitih vera i nacija, etnosa i genosa, i prevede ga na univerzalne kodove koji postoje u svim ljudima, na svim meridijanima, u svim vremenima:
mi koji sumnjamo u legende
nikada nećemo razumjeti
da nam je geometrija poklonjena
i jednako sveta kao svijest
ni da je zaista najprije bila riječ
ista odavdje do usamljenih plemena
koja još čuvaju priče na svojim jezicima
i bježe u iskonski mir
Može to naravno, biti reč i jezik inherentan svim ljudskim bićima ili nasleđe upakovano u različite ideološke, verske ili političke matrice no „geometrija“ prevođenja iz ličnog u opšte (čitaj: kolektivno) poimanje sveta, sasvim logično, kreće se u smeru pooštrene svesti osvrhovitosti i smislenosti čovekovoj u opštoj prolaznosti kako samog čoveka tako i habitusa u kom je nastanjen a koji se, kako znamo, maksimalno eksploatiše zbog ogoljene pohlepe i neutažive žeđi za profitom u korporativnom ustrojstvu sveta od strane onih koji raspolažu dovoljnim kvantumom moći da na globalne procese odlučujuće utiču.
„Primordijalna priroda“ u kojoj se mogu nazreti, na tako tragičan način, obrisi ljudske negativne intervencije nije samo sticaj elemenata u simbiozi koja je život učinila mogućim, već pre simbol Čuda čiji je čovek samo mali deo i koje omogućava da se mimo ustrojstava društva i njegovih krutih (i nasilnih) normi ostvari i najveći mogući ideal kom se oduvek stremilo, ideal slobode.
On se ne manifestuje isključivo u fizičkom udaljavanju od kaveza gradova i urbane pene koja zaglušujućom bukom, užurbanošću i razmilelim mnoštvom suštinski utiče da on, čovek, privilegovan (jer je kadar da misli) i proklet (jer misli u kategorijama društveno nametnutnih imperativa) percepcijski i delatno promeni kurs koji ga od usmerenosti isključivo na sebe vodi ka drugome („postoji“, piše pesnikinja, „stotinu načina da nekome kažeš budi mi prijatelj“) i jedinstvu sa sobom, drugim, ljudima, biljkama i životinjama u kratkom intervalu vremena koji mu je poklonjen da ga živi.
Kako se sloboda postiže ponajpre „izunutra“ tek odbacivanjem građanske, „takmičarske“ kože moguće je „stvarnost od konaca“ raskinuti i sagledati je drugačijom optikom. Tri života južnije je zbirka koja u svim svojim značenjskim potencijalima slavi ideju promene i izmenjene perspektive kojom se promatra svet.
Pesnikinja to i čini, kritički progovorajući o ustrojstvu sveta u kom je korporativni kapitalizam učinio da se „kap vode doima kao luksuz“ a da se „suze na dlanu tope kao ušteđevina“.
- Aleksandra Vujisić: Dve pesme iz rukopisa IGROKAZ
- Marija Vulović: TRI PESME
- Boris Mandić: “Metafizika odsustva” i druge pesme
Nepravednom raspodelom dobara i ograničenim pristupom istima proizvodio je i proizvodiće nesagledivo mnogo patnje i smrti na svim meridijanima, izazivajući demografske potrese i nužna, prinudna kretanja svih onih koji su usled realne ugroženosti biološkog opstanka postali nomadi u večitoj potrazi za mestom u kom se život može organizovati sa minimumom ljudskog dostojanstva bezdomstvo pretvorivši u religiju tekućeg, modernog doba. Upravo zbog toga se pesnikinja u nizu pesma bavi nekim veoma bitnim temama: siromaštvom (Čovjek u čijim je očima pisalo da ima sve), teškim sudbinama ljudi ostavljenih i zaboravljenih (Milija) u zabitim mestima ispražnjenim nakon talasa migracija onih koji su vangranica matičnih država potražili mogućnost drugačijeg (boljeg života) i uopšte o gotovo kataklizmičnom uplivu političkih platformi (Tri života ranije) u živote ljudi koje su „velike ideje“ i ideološke potke pretvarali u ogoljenu žeđ za profitom i lični interes pojedinaca i grupa. U tom smislu, pesnikinja detektuje, proniciljivo, nasilne zloupotrebe koje se kreću na liniji sistem-pojedinac i paralelno, na liniji pojedinac-okolina u kojoj živi zajedno sa svim „nižim“ životnim formama koje je podvrgao svom razornom delovanju.
U pesmi U našim velikim rijekama – pesnikinja upućuje kritiku privatizaciji prirodnih resursa i nezaustavljivom potčinjavanju prirodnog obilja korporativnim interesima, proročki detektujući (neće postojati niti jedan jezik koji voliš/ prestat će da postoje kulture/ malih/ velikih/ svih različitih/ nenametljivih naroda) brisanje nacionalnih identiteta i kulturoloških specifičnosti svuda gde je kapital pronašao plodno tle za eksploataciju bez obzira na primenjena sredstva – ratovi koji se vode i koji će se voditi za energente ili prostor bogat strateškim resursima – najbolji su dokaz za to. Isto tako, inficiran vrednosnom paradigmom aklamacije u okvirima referentnih socijalnih grupa i uopšte, društvene potvrde i priznanja – čovek današnjice neće pokazati minimum saosećaja spram faune koju surovo eksploatiše ne uvažavajući prostu činjenicu da su „u zahvatu“ živa bića čiji su registri svesti i osećajnosti ispitani i utvrđeni. Autorkina pesma Definicija uspeha cinično se bavi onom istom temom koju je, velikan južnoafričke i svetske književnosti, Džon Maksvel Kuci radikalno razradio u kultnoj zbirci kratkih priča Staklena klanica – i istomenoj priči, u kojoj majka glavnog protagoniste biva „opsednuta“ idejom klanice oivičene staklenim zidovima – smeštene na javnom mestu, kako bi svi „konzumenti“ mogli videti neposredno proces pretvaranja živih bića u prehrambeni resurs.
Prelom detektovanog stanja oko sebe i poriva da se pokrene izvesna promena u sebi (i drugima) kod pesnikinje katkad izaziva kompleksna intrapsihička pulsiranja: tresu se breze/vjetar lomi hrastove/postoje sile jače od nas/koje se bojim sanjati – u danima koji „ili blješte“ ili „gutaju tamom“. Onda kada stvarnost postane neizdrživa pesnikinja će priznati kako se „spontano ljudsko izgaranje ne širi na okolinu“ – te usmerena na sebe, obitava u dubokim unutrašnjim prostorima – „najmračnijim mestima“, – u kojima kontemplativno preispituje sve moguće životne puteve i stranputice kao i celokupne „instrumente“ pomoću kojih se čovek orijentiše u životu a koji su kako pesnikinja piše – „kompromitovani sumnjom“.
Štaviše, u trenucima poljuljanosti životnih utemeljenja i zamagljenosti ključnih vodvilja – pesnikinja će u izuzetnoj pesmi Linije na dlanovima izreći ono što smo možda i sami izgovarali: trebali smo se roditi sa iscrtanim putevima/kojima treba teći život. Život, samo kakav? Svakako onaj koji je usmeren ka vrlini (u osamljenosti – produktivnoj i isceljujućoj, daleko od ljudi – „emocionalnih daltonista“) ili zajedništvu o kom pesnikinja snatri kao na primer u pesmi Papirni avioni – u kom se manovski „rekonstruiše“ izgubljeno vreme koje, razumljivo, nipošto nije izgubljeno ukoliko je, a jeste „podeljeno“ sa bliskim, voljenim bićem.
Izgubili smo se jednom iza tvoje kuće u Banatu/u nevidelu se može videti/osetiti/naslutiti neko blizak – sa kojim se povremeno upućuje u imaginarne prostore – uporišta odbacivši „sva lica koja stežu“ i besmislene trivije svakodnevnog u trci u vremenu koje, kako znamo, nikome ne pruža šansu. Sasvim rezonski konstatujući kako od ljudi ostaju samo kosti/slike/i priče i kako poslije smrti šumiš kao dobra pjesma/sve dok potpuno ne izblijediš pesnikinja slavi, na upečatljiv način permanentnu promenu – večite smene statike i pokreta, duha i materije, tišine i reči, transformaciju iz oblika u oblik, koji i ne moraju biti „konzervirani“ da bi posvedočili o nečijem prisustvu na Zemlji.
O pesnikinjinom prisustvu više nego ubedljivo će govoriti njene pesme. U antologijskoj, autopoetičkoj pesmi Hamada Amina Hrnčić će sve one fine kristale od kojih je njena poezija satkana izraziti jednostavnošću koja podvlači njeno izuzetno pismo:
napisati pjesmu i dati joj ime hamada.
onda objasniti kako je to ime za svaku
pustinju bez pijeska
kako sam hamada danas i ja
reći nešto o tome kako smo svi
sami od sebe hamade
i da je u hamadama često džinistan
objasniti kako je džinistan
zapravo pustinja duhova
(eto, sad imam pustinju bez pijeska
i u njoj duhove.
odlično mjesto za gradilište.
pjesnicima zapravo za te stvari
bolje odgovara tlo
sposobno da guta.)
nadati se da pjesmu neće pročitati
samo džinistan
nego i ljudi
Nema nikakve sumnje da će poezija Amine Hrnčić biti čitana i pročitana. Tri života južnije – savršeno uspelo fragmentarno svedočanstvo o naporima duha i intelekta u savladavanju ogolelog prostora-provalije između (zatečene) slike sveta i mogućih (sasvim ljudskih) pretpostavki o njegovoj drugačijoj, boljoj, nipošto idealizovanoj predstavi, lekovito će delovati na sve koji ka njoj budu posegnuli: postajući poezijom i kroz poeziju, na trenutak barem, drugačiji i bolji ljudi.
Autor: Ognjen Petrović
