Povodom godišnjice rođenja Milutina Uskokovića – Milutin Uskoković rođen je 16. juna 1884. u Užicu, a u književnosti je poznat kao tvorac beogradskog romana.
Ne može se reći kada mu je tačno voda postala zlokobna opsesija. Da je život po mnogo čemu nalik toku reke – nepredvidiv, vijugav, sklon lomovima iza neočekivane okuke, naučio je rano. Možda mu je neke od tajni skrivanih u tamnoj dubini talasa šapatom nagovestila Đetinja, dok je kao dečak koračao uz njenu obalu?
Već onda ga po prvi put povlači vrtlog života. Otac, užički trgovac Uskoković, poreklom od boraca protiv Turaka, poražen je na polju poslova; uostalom, kao i mnogi iz njegove struke u godinama nakon oslobođenja. Od oskudice se porodica nikada nije oporavila. Petoro preživele dece, od ukupno jedanaest potomaka Mijaila i Sofije, moralo se mnogo čega odricati. Zato se drugi sin po redu, Milutin, naoružavao za borbu sa neblagonaklonom stvarnošću. Isplivao je zahvaljujući gotovo opsesivnoj gorčini zbog bede: želja za sticanjem obrazovanja vodila ga je velikom gradu, siromaštvo učinilo prijemčivim za socijalističke ideje, a ponos zbog slavne prošlosti junaka koji su mu zaveštali znakovito prezime, ispunio srce neuništivim patriotizmom.
Drugi put se u vrtlogu našao stupajući na ulice glavnog grada. Uzdržljiv i tih, obrazovanjem i melanholijom prefinjen „Mita Tuga“ (kako su ga za gimnazijskih dana prozvali najbliži prijatelji), pomalo nestrpljivo, ali nenametljivo krči put došljaka kroz rastuću urbanu sredinu. Ambiciozni Kremići i Ilići, čije će likove ovekovečiti u budućim romanima, bili su deo njega samog, glasnogovornici (prolaznih) uverenja, dilema i odbačenih zabluda mlade osećajnosti. Dvadeseta mu je kada, u osvit novog veka, sa braćom Ribnikar, Nušićem, Disom i Pandurovićem čini redakciju „Politike“. Poslednja dvojica su mu i kolege koosnivači Društva srpskih književnika, sedam godina kasnije. Više gladni nego siti, sličnih stvaralačkih stremljenja i egzistencijalnih muka, neretko bi se posvađali, nakon čega bi usledila tišina – srećom, nikad preduga. Sa čačanskim boemom, doduše, jednom prilikom nije progovarao čitavih godinu dana: zato se odmah pojavio sa rečima saučešća zbog gubitka sestre. Nije mogao da nasluti kako će, Dis i on, podeliti sudbinu utopljenih duša. Sve je to još bilo daleko na horizontu mutnih prestoničkih svitanja.
Istina, osetio se naivno i izigrano kada je obrt u Drugom balkanskom ratu srušio ideale o srpsko-bugarskom jedinstvu. U jednom trenutku mu je došlo da uništi referat ponosno branjen 1906. na Studentskoj jugoslovenskoj konferenciji u Sofiji…ali ne i disertaciju o pokušaju carinske unije između dve zemlje. Boravak u Ženevi doneo mu je ne samo titulu doktora pravnih nauka, nego i brak sa Babet. Osam godina starija kći protestantskog sveštenika i pansionerke Fišer, u očima njegove zavičajne sredine je neobičan izbor. Pa, ipak, ta nežna duša puna razumevanja ulila mu je snagu da ispliva.
Pročitajte i: Branimir Ćosić u vrzinom kolu života i smrti
Nije ga dotukla ni „afera Jugoslovenske smotre“, iako je zabolela kao i svaki poraz nada. Zaveden pogrešnim najavama novog sarajevskog lista, brzo je prozreo austrougarske interese u pozadini, te javno podneo ostavku i opravdanje. No, nije izbegao linč od strane pojedinih glasila, uključujući do skora njegovu „Politiku“. Iz tih je talasa, ipak, izronio dva beogradska romana, Skerlićevu retku naklonost i, naposletku, mesto u Ministarstvu privrede. Dok nije došlo najteže od svih iskušenja.
Po svet sudbonosnog juna obeleženog vidovdanskim pucnjima, radi u konzulatu. Zbog slabe građe ne prolazi regrutaciju, pa se seli kuda mu nalaže državna služba. Isprva obodren uspesima srpske vojske, sa ushićenjem piše supruzi, angažovanoj u svojstvu bolničarke. Međutim, vreme leti, razdvojenost se razvukla, kolektivni elan oslabio, Bugari još jednom izdali.
Uskokovića naredna jesen zatiče u povlačenju, obeshrabrenog, prehlađenog, „obuzetog mračnim mislima i sklonog očajničkim odlukama“, kako ga se kasnije prisećao Nušić. U Prištini zbeg, glad i rasulo. U Kuršumliji pritisak iracionalnog osećaja krivice zbog sloma otadžbine. Petnaesti dan oktobra 1915. prikrao se teskoban i tmuran. Po zemlji dobro nakvašenoj pljuskom, tridesetjednogodišnji pisac pronalazi put do Toplice. Bližilo se podne kada su u njegovoj pomućenoj svesti neke crne, ratne rusalke ponovile začudni zov. Oslonca nigde na vidiku: ni u ljubavi, ni u rodoljublju. Babet se činila predaleko, kao i sloboda Srbije. Sve što se javljalo i ponavljalo bila je nepobedivost neizbežnog, poput udesa gospođice Zorke ili Čedomira Ilića. Prepuštanje iznutra razarajućoj, samoponištavajućoj sili, bez snage da se nadalje odupire, bez volje da prkosi buri života.
MOMČILO NASTASIJEVIĆ – pesnik maternje melodije i neizrečja
Kasnije će očevidac pričati o skoku nepoznatog, rastrojenog gospodina u crnom sa najdeblje krive vrbe. Doktor po izvršenoj obdukciji spominje tuberkulozu mozga, kolege nagađaju o bojaznima zbog nekakvih pronevera, dezerterstva, čak špijunaže. Samo je Uskokovićevo pero, umesto mastila umočeno u skorelu krv, ostalo bez reči. Beše li to trenutak slabosti ili prevaga odavno prisutne podsvesne težnje, više nije imalo nikakvog značaja. Vrtlog, fatalni treći, ovoga puta odnosi pobedu.
Autor: Isidora Đolović
Fotografije: Vikipedija / Narodna biblioteka Užice
Pogledajte i: Dela Milutina Uskokovića
