Tomislav Osmanli (Bitolj, 1956) je makedonski pisac, scenarista, dramaturg, teoretičar medija, filmski i pozorišni kritičar, novinar i esejist. Autor je više od 30 knjiga, publicistike, dramskih tekstova, scenarija, romana i zbirki priča. Dobitnik je nagrada u svim tim domenima i najviših nagrada za svoj raznovrsni književni rad.
Petar Petrov je, doduše, oduvek odugovlačio, ali nikad kao sada. A znao je, do poslednjeg trenutka, da odloži završetak nečega bez obzira radi li se o neposredno dobijenom hitnom domaćem ili, kasnije, službenom zadataku, o njegovim neplaćenim računima, privatnim dugovanjima ili obavezama prema bližnjima. „Ima vremena“ – obično bi rekao – „ima dovoljno vremena do sutra“, pomišljao je pride i ta mu je rečenica živela u glavi decenijama, još od poznog detinjstva.
I sada, kada ima šezdeset tri godine i kada vreme počinje da dobija neuravnotežene tokove, uglavnom čudnovata ubrzanja. Ono je stalo da se ubvrzava u zadnje vreme, posebno sada kada se Petar Petrov nalazi pred penzionisanjem u poštanskoj službi u kojoj je inače proveo ceo svoj radni vek, nekada kao mlađi, danas kao stariji referent za hitnu dostavu preporučenih pošiljki. Elem, čak i sada kada mu, dakle, vreme počinje još da silovitije huči i vije, on mirno pogleda preda se, na dve gomile preporučenih pisama i dostava što danima, ako ne već i nedeljama čekaju da ih uvede u veliki registar sa odštampanim rubrikama, i da ih svojim pedantnim rukopisom popuni po pošiljaocu, datumu prispeća i otpreme prema adresatu. On svagog dana uzima pošiljku-dve i uvek samo jednu službenu dostavu i polako ih, gledajući preko naočara skliznutih na sredinu nosa i veđa značajno podignutih prema visokom čelu, polako razrešava i spokojno stavlja na stranu, konačno pripremljene za sutrašnju, svejedno sasvim odocnelu distribuciju.
Istini za volju, isto se to, već dugo vremena dešavalo sa zamašćenim, prljavim i okorelim posuđem odloženim u njegovoj kućnoj, dvojnoj sudoperi, na koje je bacao pogled ujutru, a zatim ponovo nakon povratka iz pošte, ni prvi ni drugi put ne obazirući se na bubašvabe koje su se vrzmale po njemu, penjući se i spuštajući po tanjirima poput ljudi u novim višespratnicama u kojima su počinjali – kao što je, uopšte, tebi dragi čitaoče već i poznato – da se tamo useljavaju i žive neki novi stanovnici, žurni, odlučno uspuzani i smeštani po gotovim stanovima, ali čak i po umackanim ili potpuno neokrečenim spratovima nedovršenih novogradnji; onih sve brojnijih zgrada, što su nicale i niču posvuda po gradu plasteći sve veće i više gomile spratova neočekivano izbočenih strana, upravo poput suđa naslaganom u njegovom presušenom lavabou; dok su iz nekog sličnog, ali velikog gradskog odvoda počinjale da se pomaljaju, sve brojnija, ta brza stvorenja koja se vešto i silovito, gotovo panično pentraju po spratovima i useljavajući se po bezbrojnim višespratnicama kojima se grad već sada gusto bio načičkao.
Prethodno se građanin Petar Petrov glasno bunio protiveći se njihovoj izgradnji. Potpisivao je peticije, upisivao se u organizacije za zaštitu ugroženog zelenila i čistih prostora u gradu, hrabrio dvojicu svojih kolega s posla koji su delili slične urbane ogorčenosti i zajedno s njim odlazio na proteste, hodao sa kolonama nezadovoljnih građana i krećući se ispred zgrade Vlade ili Narodne skupštine, pa su zajedno sa ostalim nezadovoljnicima, svaki sa svojom listom žalbi, vikali pred instucijama i državnim zdanjima, protiv bespravne gradnje ružnih, masivnih višespratnih zgrada i blokova koji su gušili stare, pitome gradske kuće i nadvišene nad njima za nekoliko spratova, pride i sa novim bespravno dodatim potkrovljima po gradskim kvartovima, a zatim i za divovski naraslim neboderima… Visoko su nadilazile normalne gradske kuće i odranije, skladno uklopljene zgrade, poput one njegove, pokrivajići ih večitom senkom čak i u najsunčanijim danima u godini…
Ali, Petar Petrov, poštovani čitaoče, više ne izlazi na proteste, možda i stoga što je jedan od njegovih kolega u međuvremenu preminuo od srčanog udara po povratku sa subotnjeg protesta, penjući se peške na četvrti sprat svoje zgrade sa davno pokvarenim liftom, dok je onaj drugi otišao u penziju i na taj način već potpuno nestao iz njegovog i uopšte iz vidokruga odeljenja za prijem i distribuciju službenih isporuka i drugih administrativnih i privatnih pošiljki. Osim toga, onakvih protesta gotovo da više i nije bilo. Ne da mu kroz glavu nije prolazila misao – pogotovu dok je mrzovoljno pratio televizijske informativne emisije na čijim su se prikrajcima prenosile i vesti o protestima koji se dešavaju u drugim zemljama što u regionu, što i diljem kontinenta – te da se on, Petar Petrov, nije nadahnjivao da sam predloži građansku inicijativu i podstakne i promoviše novi građanski protest, poput onih tamo, ali tu, u svom domu, u ovom dobrano izneverenom gradu… I pored svih pokušaja njegovih nevidljivih protivnika da se to opšte osećanje ugasi, građanin se Petar Petrov ipak osećao kao društveno biće, te se nikako ne bi moglo reći da ga sav taj nered i haos koji zavladao javnim životom, nije mučio i uznemiravao.
Naprotiv, dragi čitaoče; naprotiv – i sasvim obrnuto! Smetalo mu je toliko podivljalih stvari u toj, bio je uveren, besomučno ograbljenoj odivljaloj današnjici: nemoćno je posmatrao divlji rast divljih zgrada, automobile tako divlje, a tako udobno parkirane po potpuno zauzetim trotoarima, posmatrao je majke i bake sa kolicima za bebe što su u nervoznim šetnjama brzo koračale po kolovozima kojima nekontrolisano jure stari automobili sumnjivog uvoza, novi džipovi, besni motocikli, tricikli i tetracikli, dražio ga je divlji muk pregaženih pešaka i vozača koji ne odgovaraju za pokradene živote, sudova koji ne sude po pravu i pravdi, već prema divljim cenama koštanja po presudi ili po drugoj, ponižavajućoj i uopšte prljavoj ceni, kojom se ne osuđuju krivci pa čak ni ne otvaraju sudski sporovi; izbezumljivao se zbog ministara koji za svoje postupke divljački ne odgovaraju pred Vladom već samo pred čelnicima svojih partija; zbog premijera koji godinama za redom, odgovaraju jedino stranim predstavnicima te zauzvrat dobijaju prolazne ocene u izjavama po lokalnim medijima, a šokantne negativne ocene u zvaničnim diplomatskim dokumentima i multilateralnim izveštajima o napretku državnih poslova; uopšte, ovaj veliki istorijski šlajf u ovom nekontrolisanom, divlje ubrzanom vremenu, što za državne revizije i izveštaje, što za antikorupcijske komisije koje niko ni ne ferma, za poslanike koji pokušavaju da održavaju i bezvezne ali hitne skupštinske rasprave pod evropskim parlamentarnim zastavicama, kada bi im to vladajuće koalicije divlje nametale, i konačno da bi razvlačili debate od nemila do nedraga kako bi za dobre dnevnice prespavali po luksuznim smeštajima u glavnom gradu…
Sve to, dragi čitaoče (može biti i tebi) ali njemu, građaninu Petru Petrovu, nikako nije bilo svejedno. Ne, bogami; upravo suprotno! Jer, ukoliko malo zavirimo pod epitelom njegovog ponašanja, Petar se Petrov zapravo nije ni ponašao nemarno čak ni u odnosu na masu preporučenih pisama i dostava koje si čekale da ih zavede u onaj veliki registar pod datum njihovog dolaska i po onom, konačne ekspedicije adresantima… Češkao bi se on po oblom stomaku preko već otesnele karirane košulje, dovoljno napete da se nije primećivalo da ju više nije ni peglao, skrenuo bi pogled na drugu stranu, pa bi ponovo otvorio jučerašnje novine i počeo da čita stare vesti koje su, uzgred, bile iste kao i one nove što klikću, zuje i cikću dok se plaste po aplikacijama na njegovom mobilnom telefonu. I kako se situacija napolju pogoršavala, tako je građanin Petar Petrov sve više želeo da čita sve starije novine, one davno požutele i prašnjave tim više. Stare su ga vesti umirivale, u njima nije bilo crnih hronika sa sve žešćim događanjima i sve krupnijim aferama, već su stare vesti i novine najavljivali uspehe, otvaranje novih fabrika, radnih mesta, rekorde u proizvodnji, pojavljivali se razgovori sa istaknutim piscima i ostalim umetnicima, izveštavalo o strogim sudskim kaznama, o retkim krađema javne imovine, rečju, iz sve starijih novina zračilo je jedno drugo, prijatno razgibano vreme, živo i pokrenuto – nasuprot velikom “šlajfu” novog, paradoksalnog, naizgled silovito ubrzanog – u suštini zaustavljenog vremena.
Zato je, eto, Petar Petrov sve češće zalazio u grandiozni betonski poštanski depo u kome se nalaze uredno povezani paketi sa starom neotpremljenom štampom, nekada davno upućeni poznatim ili nepoznatim primaocima i, podižući oblake stare prašine oko sebe, otvarao i razlistavao te neizručene dnevne novine, stručne časopise, stare magazine, svakojaka nekada popularna izdanja, publikacije iz kojih bi izletali uznemireni moljci i hitro ispuzavali uznemireni pauci i brzo nalazili nova skrovišta po osušenime i uvelim, požutelim naizgled beskrvnim i mrtvim dnevnim novinama u kojima se, nekim čudom, čim ih je otvarao, počeo da se budi jedan sasvim drugačije, temperamentno, šareno i pozitivno razigrani život…
Rečju, dragi čitaoče, građanin Petar Petrov sve više tone u taj život. Ne, ne gubi on razum, niti svest, već se, brate, predaje drugom, sasvim raličitom vremenu, čiji je jedan deo uostalom i sam pamtio, ali ne celovito. Ne radi on to niti očajnički, nit patološki, već racionalno, odmereno, samo u jednom, doduše sve većem delu svog radnog vremena, da bi primerio prošlost sadašnjem vremenu, da bi im uvideo razlike i – onako obao, ali ipak sićušan i usamljen usred te goleme hale – da bi proverio dali to što se on u prošlosti oseća kao u stvarnom vremenu, jeste njegova maštarija ili je to u stvari jedna istinska stvarnost.
Izvlačio bi on tamo prašnjave, davno zaboravljene časopise u depou na čijem se previsokom plafonu među glomaznim nosećim stubovima velike građevine čuju lukava cijukanja i lepeti krila slepih miševa i na visokoj nekoj promaji lelujaju guste paučine sa ulovljenim muvama i osama, ali kada se vraćao na radno mesto da bi u debeli registar poštanske distribucije, uveo još koju pošiljku, on je jasno poimao da je poštanski depo samo uteha i da je istinski život, onoliko koliko mu je ostajalo da od njega proživi, jeste tu, napolju, na radnom mestu, na putu ka kući, duž zaglavljenih ulica, pod senkama novih višespratnica, kakva god ona bila, ali upravo u toj izopačenoj svarnosti…
Bilo je to do pre dve godine, dok se svakodnevno pojavljivao na poslu, uprkos neočekivano bljucnutoj epidemiji koja je najteže pogodila njegovu generaciju, i noseći masku na licu, uvideo je da vreme zaista može da se uspori, da sve funkcije društvenog života mogu da se uspokoje te da je moguće jedno drugo iako ne drugačije, a ono barem usporenije vreme. I negde tih dana, kada su pošta kao i grad i sav svet tonuli u strah od velike, svetske zaraze koja je harala i koja je i pojedinačno i društveno vreme pretvarala u pustoš, Petar Petrov je shvatio da postoje dva društvena vremena, jedno, spoljašnje, što huči nad njegovom i nad glavama njemu sličnih; i drugo, unutarnje, koje je bilo zaustavljeno za svo društvo, poput isrošenog navoja nekog starog časovnika. Ni jedno ni drugo vreme, pojmio je on, nisu bila stvarna, ali je Petra Petrova iritirala i uznemiravala uzburkanost spoljašnjeg vremena, ono njegovo ubrzano hučanje nad glavama običnog sveta i tu intenzivnu promaju – u kojoj se uveravao da ono ne donosi ničeg novog i vrednog.
Stoga je u njemu počela da sazreva ideja, a potom i odluka da doprinese tom usporavanju beskorisnog života, koliko to može jedan jedini čovek, jedan neženja, večiti poštanski radnik pred penzijom, koji bi da cilj ostvaruje polako, dan za danom… usporavanjem distribucije, narušavanjem poštanskog saobraćaja koji je i onako neefikasan, a sam Petrov je, oduvek spor, ali već i besciljan, započeo svoju individualnu, građansku misiju da sprovodi odloženim rešavanjem i slanjem dokumenata, sudskih presuda, poslovnih i administrativnih prepiski, odluka, rešenja, tačnije samo nekoliko dobrano okasnelih službenih pošiljki na den. Nije se već ni obazirao na to dali će neko od njegovih pretpostavljenih ili iz pošte, nekada odgovorne i stroge službe kontrole rada primetiti tu njegovu samovolju, jer je znao da je i njih jedva bilo na poslu, a kada bi se i pojavili, nih više nije interesovao ničiji, posebno ne njihov vlastiti odgovoran rad.
Tako je, eto, građanin Petar Perov nastavio sa svojim delovanjem, svojim tihim individualnim građanskim protestom, pronalazeći novi smisao u svojoj staroj navici odlaganja stvari, u samovoljnom zahvatu koji je sad postajao novi, tihi, nečujni građanski angažman, njegova aktivistička subverzija i individualni poduhvat do usporavanja spoljnjeg toka vremena koje je – ti se, dragi čitaoče, može biti nećeš složiti s time – ali vremena koje je, u suštini, neko bio zaustavio u tuđoj, brzopotezno izopačenoj, ispraznoj, uzaludnoj novoj stvarnosti.
Prevod sa makedonskog: Tomislav Osmanli
Udvajanja je priča o nemoći malog čoveka, zapostavljenog građanina u otuđenom savremenom društvu. Objavljena je u antologiji Knjiga o Petretu koja je nastala povodom 90 godina od rođenja makedonskog pisca Petreta Andreevskog (1934 – 2006).
