Tomas Man je bio oštar kritičar nacizma i vođe a Beograd čuva jednu dragocenu prepisku

Čovek ne živi samo svojim ličnim životom kao jedinka već, svesno ili nesvesno, i životom svoje epohe i svojih savremenika – napisao je veliki nemački književnik, nobelovac Tomas Man.

Čovečanstvu u nasleđe ostavio je vrhunska književna dela poput “Smrt u Veneciji”, “Budenbrokovi”, “Čarobni breg”, “Doktor Faustus”… a ovog avgusta navršilo se 65 godina od smrti ovog velikana.

Malo je reći dragoceno intelektualno svedočanstvo je i njegov “Dnevnik 1933-1934” u kome piše o prirodi nacizma i Hitleru (“Matica srpska” 1980, prevod Tomislav Bekić), kao i “Pisma nemačkom slušaocu” (prevod Tomislav Bekić “Književna opština Vršac”, 2007), a uglavnom su ostali u senci njegove maestralne beletristike kojom je, između ostalog, uticao na Hajnriha Bela, Jukia Mišimu, Orhana Pamuka…

Odlazak iz Nemačke

Tomas Man (Libek 6. juni 1875. – Cirih 12. avgust 1955) rođen je u uglednoj trgovačkoj porodici kao drugo od petoro dece. Stariji brat Hajnrih je takođe bio pisac, a imao je dva mlađa brata i sestru. Godine 1905. oženio se Katjom Pringshajm, ćerkom minhenskog profesora matematike, s kojom je imao šestoro dece. Sin Klaus će krenuti očevim stopama.

Već u ranoj mladosti započeo je rad na delu koje je isprva osmislio kao novelu, ali je ono, u njegovoj plodnoj spisateljskoj radionici, u veliki, porodični roman sazdan od autobiografskih niti a u kome kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne građanske porodice – “Budenbrokovi” (1901). Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1929. a na povelji je navedeno da mu je dodeljena upravo za ovaj roman.

Književne prvence objavljivao je još u gimnaziji, a zbirku novela pod nazivom “Tristan” – gde se bavi pitanjem odnosa umetnosti i realnosti – objavio je 1933. a u okviru nje je i čuveni naslov “Tonio Kreger”. Manov rani stvaralački period obeležen je, pre svega, novelama među kojima je i “Smrt u Veneciji”.

Zrelim periodom stvaralaštva Tomasa Mana dominira roman “Čarobni breg” koji je završen 1924. godine. Hroničari beleže da je neposredna inspiracija za ovu knjigu bila iskustvo i intenzivan doživljaj koje je imao kada je 1912. posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatorijumu u Davosu. Svoje zebnje i slutnje uneo je u junaka Hansa Kastorpa, a sveukupno “Čarobni breg” slovi za veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, delo u kome se preispituje i odnos između humanističko-demokratskih i reakcionarno-autoritativnih pogleda na svet.

Tomas Man
Tomas Man, 1937. Foto: Wikipedia

Od 1933. do 1943. piše blistavu tetralogiju “Josif i njegova braća”.

Tokom Prvog svetskog rata došao je u sukob sa bratom Hajnrihom zbog teksta “Fridrih i velika koalicija”, odnosno zbog političkih stavova u kojima je bilo prisutno neslaganje sa tadašnjom nemačkom politikom. Kasnije, u vreme uspona Hitlera, postaje oštar kritičar nacizma i velikog vođe. Godine 1929. drži čuveni govor “Apel razumu” koji je 1930. i objavljen. Tokom 1933. putuje sa suprugom po Evropi i drži predavanja, a sin Klaus i kćerka Erika mu pišu da se ne vraća u Nemačku. Njihova kuća biva konfiskovana, a tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau.

Veliki književnik sa suprugom ostaje u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. u više navrata putuje u Ameriku gde drži više nego zapažena predavanja, a 1938. postaje profesor na Prinstonu. Cela porodica se ubrzo okupila u Americi i nastanila u Los Anđelesu. U godinama pred i za vreme Drugog svetskog rata drži govore protiv nacizma, u kojima i analizira tu ideologiju, njene opake mehanizme i učinke, i koji bivaju objavljeni 1944. U Švajcarsku se ponovo seli 1952. i do kraja života putuje i drži predavanja. Razboleo se na putu za Holandiju 1955. zbog čega je prebačen u cirišku bolnicu gde je umro 12. avgusta.

Dve mogućnosti

U Dnevnicima pisanim 1933. i 1934. u Švajcarskoj, u kojoj je, dakle, suprotno svojim prvobitnim planovima ostao zbog situacije u Nemačkoj i Hitlerovog dolaska na vlast januara 1933, o velikom vođi, između ostalog, kaže: “On ne razgovara, on drži govore, kmeči kao baba o svojoj ugroženosti. Oko sebe je okupio najgori malograđanski šljam koji zna da može da profitira samo u takvom sistemu.”

Veli da je na delu “mamutska reklama za Ništa” te da “samo se po sebi razume da obrazovanje i mišljenje nisu poželjni, već se ide na zatupljivanje mase u cilju mehaničkog jednoobraznog ovladavanja uz pomoć moderne tehnike sugestije” (17. mart 1933). Piše kako su za nacizam karakteristični “mešavina brutalnosti i drečave plačljivosti”, “bezobzirno gaženje i totalno uniformisanje javnog mnjenja”, “uništenje svake kritike”, “bezidejnost i neprijateljsko raspoloženje prema budućnosti”…

U istim zabeleškama stoji i ovo:

“Neiscrpan razgovor bez kraja o zločinačkom i odvratnom ludilu, sadistički bolesnim tipovima moćnika koji su svoj cilj – apsolutno neprikosnovenu vlast – postigli sredstvima sulude bestidnosti… Postoje samo dve mogućnosti da se ona sruši: finansijska katastrofa ili pak neka spoljnopolitička konflagracija… Nikakvom cenom pad tog društvenog šljama ne bi bio suviše visoko plaćen! Nemcima je bilo dato da prirede revoluciju neviđene vrste: bez ideje, protiv svega višeg, boljeg, uljudnog, protiv slobode, istine, prava. U sferi ljudskog se tako nešto još nije dogodilo. Pri tome masa besomučno kliče i veruje da je upravo to želela, dok je ona zapravo prepredeno prevarena, samo to sebi još ne može da prizna.”

I u “Pismima nemačkom slušaocu” (na BBC se od oktobra 1940. do maja 1945. obraćao nemačkom narodu) govori o pošasti nacizma i, kroz spoznaje i argumente, apeluje na nemački narod da smogne snage i odupre se režimu i vođi koji su unesrećili i njih i veliki deo čitavog sveta.

“Sloboda, politički shvaćeno, pre svega jeste jedan moralno-unutrašnjopolitički pojam. Jedan narod koji nije u sebi slobodan i nije pred samim sobom odgovoran, ne zaslužuje ni spoljašnju slobodu; takav narod ne može da govori o slobodi, i kad koristi tu zvučnu reč, onda je koristi na pogrešan način. Nemački pojam slobode bio je uvek usmeren samo prema vani; on je mislio na pravo biti nemački, samo nemački i ništa drugo, ništa više od toga; on je bio jedan protestni pojam autocentrirane odbrane od svega što bi moglo da uslovi ili ograniči nacionalni egoizam, da ga obuzda ili, ne daj Bože, stavi u službu čovečanske zajednice. Jedan tvrdoglavi individualizam prema vani, u odnosu prema svetu, Evropi, civilizaciji, slagao se u svojoj unutrašnjosti sa začuđujućom merom neslobode, nezrelosti, tupog podaništva. On je bio jedno militantno ropstvo, a nacionalsocijalizam čak je potencirao tu nesrazmeru između spoljašnje i unutrašnje potrebe za slobodom u slobodarsko varvarstvo”, beleži u “Pismima nemačkom slušaocu”.

Pismo Anici

Univerzitetska biblioteka “Svetozar Marković” u Beogradu čuva jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela tada modernih nemačkih autora, među kojima i novele Tomasa Mana, kao i odlomak iz “Čarobnog brega”. Objavljivala je i zanimljive eseje i kritičke prikaze kroz koje je delo ovog nemačkog književnika približavala ovdašnjim čitaocima onog vremena. Dopisivala se sa Manom, ali je sačuvano samo jedno pismo iz 1929. koje joj je uputio dok je živela u Skoplju, a u kome joj se zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela “Tonio Kreger”, “Tristan” i “Smrt u Veneciji”… Upućeni navode da je njihova prepiska dovela i do saradnje te da je Man koristio neke teme iz Aničinog teksta “Kallistos” za roman “Josif i njegova braća”. Nakon što je objavila tekst u “Wiener Studien”, poslala je rad Manu koji ga je iščitao beležeći svoje komentare na marginama.

Izvor: Blic.rs

Share