Književnost prepoznaje naraciju (pripovedanje), dijalog, monolog, unutrašnji monolog i opis kao oblike kazivanja. U ovom tekstu ćemo pokloniti pažnju opisu bez kog mnoga književna dela ne bi imala vrednost koju poseduju. Opisivanjem se posredno karakterišu zbivanja ili njihovi učesnici. Najčešće se naracija i deskripcija koriste kombinovano, ali autori nekada upotrebljavaju i čiste opise. Oni omogućavaju stvaranje šire slike o delu i intenzivnije doživljaje književnog ambijenta i zbivanja u njemu.
Opisi pejzaža, enterijera ili eksterijera
Priroda je omiljeni ambijent za deskripciju koji kreativnosti autora ujedno pruža i najviše prostora da iskaže svoje viđenje okoline. Sunčevi zraci, ranji jesenji prizori ili buđenje proleća se sami od sebe ispoljavaju na lep način, a kada se oblikuju piščevim viđenjem postaju pravo umetničko delo.
Deskripcija uključuje korišćenje različitih stilskih figura poput epiteta, personifikacije i onomatopeje. Na primer, čitaoci “zlatno lišće” mnogo intenzivnije doživljaju ukoliko se opiše i način na koje ono šušti ili svojom lepotom poziva na šetnju po parku. Postoje dela koja su postala vanvremenska upravo zbog deskripcija koje sadrže, a odličan primer je Tihi Don Mihaila Šolohova.
Opis enterijera ograničava autora na ono što se nalazi unutar četiri zida. Iako enterijer nikada ne može da bude privlačan kao bogat pejzaž, odgovarajući izrazi i tehnike omogućavaju da unutrašnji prostor potpuno oživi pred očima čitalaca.
Ritmika opisivanja takođe igra veliku ulogu, pa zato treba biti obazriv sa opisima predmeta koji nisu istinski relevantni za doživljaj određene prostorije. Na primer, najčešće je dovoljno za odlike nameštaja koristi po jedan opisni element, kao što su na primer: “masivni drveni sto”, “prašnjava polica sa knjigama”, “udobne stolice za računar u njegovoj kancelariji” ili “pucketanje čađavog kamina”; dok se pravi efekat doživljaja enterijera postiže uključivanjem opisa osećanja, koja ta prostorija izaziva kod likova. Na primer, Onore de Balzak svoj roman Čiča Gorio započinje upravo opisima pansiona Voker, njegovih prostorija i stanovnika.
Eksterijer označava spoljašnji prostor nekog objekta koji treba da dočara sliku života u njemu. To može da bude opis dvorišta, obližnjeg parka ili malog mesta. Ukoliko se udubite u Sremčevo najpoznatije delo Pop Ćira i pop Spira, zapazićete verodostojne opise jednog banatskog sela i njegovih dvorišta kroz koje se posredno naslućuje i čitav vojvođanski duh.
Narativni opisi – zbivanja, likovi i atmosfera
Radnja književnog dela je ono što čitaoce privlači, ali opisi te radnje su ti koji ih zadržavaju. Jedna od nesumnjivo najbitnijih stvari su likovi, zbivanja i atmosfera, ali samo nabrajanje radnji i njihovih poteza bi lišilo delo njegove autentičnosti. Kako bi čitaoci lakše razumeli šta se tačno zbiva, potrebno je da se opišu uslovi, raspoloženja i detalji.
Upravo na ovaj način se stvara slika o delu zbog koje se ona prepričavaju i pamte godinama. Šekspirovi Romeo i Julija su pravi primer koji objedinjuje bogate opise likove sa fokusom na Juliju, kao i celokupnog duha vremena u kome se čuvena tragedija i desila.
Opisi psiholoških stanja
Verovatno mnoga književna dela pamtite po likovima sa koijma ste se poistovetili, ili ih doživeli kao sopstvene uzore. Tome najviše doprinose opisi psiholoških stanja stvarajući utisak da se zaista radi o živim bićima, da se određena priča zaista dešava i da nešto slično može da se dogodi i nama samima.
Onog trenutka kada čitalac prepozna sebe u opisu psihološkog stanja nekog junaka, stvara se posebna veza između njega i dela koja, a pouke se izvlače jedna za drugom. Jedan od najpoznatijih psiholoških romana domaće književnosti je Nečista krv Borisava Stankovića.
Ljubitelji psiholoških dela će svakako biti oduševljeni i Kafkinim Procesom, Don Kihotom Migela de Servantesa i romanom Zločin i kazna, Fjodora Dostojevskog. Gotovo sva dela svetske književnosti sadrže bogate opise i različita zbivanja, a na vama je da ih otkrivate kad god vam se za to pruži prilika.
Autorka: Nataša Samac
