TAMNO JE OSTRVO: svet kao teskobna i mračna tamnica

Tamno je ostrvo naziv je zbirke priča irskog autora Kevina Barija koju je nedavno objavio Heliks u svojoj ediciji Preko horizonta, u prevodu Vladimira D. Jankovića.

Danilo Kiš je jednom rekao da su svi moderni romanopisci izašli iz košmara Džejmsa Džojsa, iz njegovog veličanstvenog poraza koji moderni pokušavaju da pretvore u sopstvene mikro-pobede. Upravo pred džojsovskim ambisom ambiguiteta i jezičkih košmara, nad ponorom lingvističkih potencijala i delimično nasleđenih kalupa stoji Kevin Bari, irski autor dve izvanredne knjige priča. Tamno je ostrvo je njegova druga zbirka priča, koja je uz elemente iz prve zbirke ekranizovana nedavno, a sam Beri je pisao scenario.

Ako pođemo od ideje da je stvaralaštvo jednog pisca nužno uslovljeno njegovim ličnim iskustvom i tradicijom iz koje je potekao, onda je jasna neraskidiva veza između Barija i Džojsa. Kao što je donekle očekivano i upitno da se srpski autori kratkih priča oslanjaju na velikane poput Andrića, tako je isto očekivano da se dablinski književnici u svojim začecima oduševljavaju Džojsom, a u ovom slučaju posebno njegovim Dablincima.

Tamno je ostrvo predstavlja nepokolebljivo uverenje autora da je svet koji nas okružuje jedna teskobna i mračna tamnica. Barijeva kratka fikcionalna forma ukazuje na marginalizovane slojeve irskog društva koji zapravo najvernije oslikavaju irsku tradiciju. Bari ne samo da je nosilac književno-istorijskog glasa, već je ujedno predstavnik novog i modernog što je u datoj tradiciji neizbežno i neophodno. U drugoj Barijevoj zbirci priča očitava se snažan pečat autorovog ambivalentnog odnosa prema Dablinu i Irskoj uopšte. Jedan od junaka iz priče Čežnjiva Engleska izjavljuje gotovo autorske reči: „Irska je magična, Engleska je ironična“, upućujući tako i na druidsku tradiciju koju nosi ova zemlja.

Tamno je ostrvo

Upravo poput Džojsa, Bari piše jedno poglavlje moralne istorije Irske, koje bi trebalo da doprinese njenom „duhovnom buđenju“. Beskompromisno razotkrivanje moralnog posrnuća prikazuje paletu marginalizovanih likova – bračni par zarobljen u iluzijama srednje klase, patološki ljubomoran otac, lezbejke hipsteri, delimično mentalno oštećeni muškarci sa seksualnim frustracijama, sestre seksualne predatorke, dileri droge skriveni u kamp-kućicama negde po periferiji, kuvari metamfetamina, potencijalni teroristi, ugledne starice koje kidnapuju decu a zatim ih ostavljaju pored puta, pesnici sa autorskom blokadom, poplave i bankroti, devojke sa samoubilačkim porivom… gotovo da nema svetle tačke u ovom žestokom naturalizmu zanosnih Iraca. Međutim, kako izvesni kritičari primećuju, paleta boja ove zbirke je raskošna. Uprkos tmurnoj tematici, Barijeve koloritne metafore su izvanredne – ljudi ispuštaju „žute krike“, pate od „ljubičaste iscrpljenosti“; nebo je „sramotno sivo“.

Ova zbirka nesumnjivo je najavila svojom umetničkom snagom nastupanje jednog velikog književnog stvaraoca na evropsku scenu. Svaka od trinaest priča u zbirci predstavlja zrno savremene istine koja nam je često neprijatna i pred kojom neretko zatvaramo oči. Ali, ta je istina tu, pred nama, dešava se svakodnevno, a Bari nemilosrdno i bez uzdržavanja pljuje nam tu istinu u lice. I to čini lingvistički verodostojno, bez književnog ulepšavanja i uvijanja u šarenu foliju. Barijev manijakalno-depresivan svet je zapravo svet koji nas okružuje i kojem uporno okrećemo leđa, ali nas on lagano sustiže da bi nam se smejao u lice.

Pročitajte i: MEĐU DRVEĆEM – U dosluhu s duhovima

Tamno je ostrvo je Barijeva druga zbirka priča, a osim priča objavio je tri veoma upečatljiva romana, od kojih je prvi njegov roman, Grad Boen (City of Bohane, 2011), uprkos jakoj konkurenciji u kojoj su bili Uelbek i Murakami, nagrađen Međunarodnom dablinskom književnom nagradom IMPAC. Pre ovog romana napisao je: zbirku priča Postoje male kraljevine (There are Little Kingdoms, 2007), a pored zbirke Tamno je ostrvo (2012), objavio je i romane Bitlboun (Beatlebone, 2015) i Noćni brod za Tanger (Night Boat to Tangier, 2019).

Share