Prikaz romana „Tačka pucanja“ (Barometer rising) – Hju Maklenan; „Blum izdavaštvo“ 2021.
Poprište kataklizme kao ambijent uspostavljanja nekoliko poljuljanih identiteta osnova je radnje romana kanadskog pisca Hjua Maklenana, objavljenog davne 1941. godine. Kao predstavnik klasičnog perioda u književnosti ove severnoameričke države, iskoristio je događaj od nacionalne važnosti da na njegovom planu razvije portrete pojedinaca sa međusobno izukrštanim sudbinama. Na prvi pogled, takav tematsko-motivski temelj nije posebno originalan i predstavlja savršenu varijaciju bezmalo filmski melodramatičnog sižea: u jeku Prvog svetskog rata, kompromitovani povratnik se trudi da opere lažnom optužbom ukaljanu reputaciju, naročito u očima žene koju je nekada voleo, a koja se sada obrela u središtu neke vrste potencijalnog ljubavnog trougla. Za to vreme, svetu oko njih se nečujno prikradaju prvi signali incidenta koji iznenadnom silinom pokazuje suštinsku ništavnost naših života pred momentalnom razornošću koju takvi slučajevi donose.
Ono čime se „Tačka pucanja“ ipak razlikuje od šablonskih priča u stilu „Titanika“, majstorstvo je autora da hronološkim sažimanjem efektno i postepeno gradi atmosferu napetosti. Zaokupljeni privatnim dramama glavnih likova, čitaoci ni sami ne primećuju blisku katastrofu što, upravo usled toga, ima odgovarajuće razoran učinak i donosi uverljivost obrta. A on je, pored materijalnog, prvenstveno psihološke prirode, budući da su stvoreni uslovi da dotle uveliko zamršene nedoumice donekle, a dovoljno neočekivano, dobiju nekakav konačan oblik. Samim tim, druga velika prednost Maklenanovog postupka tiče se profilisanja likova koja istančanošću i produbljenim uvidom u njihove psihološko-emocionalne biografije omogućava dovoljno jasno, a intrigantno postavljanje i razvijanje tih uloga. Najzad, osobenost se očitava i u piščevoj veštini izneveravanja horizonta očekivanja kada su u pitanju određena rešenja, još jednom povezana sa interakcijama učesnika priče.
Zauzimajući svega pet-šest dana, etapno praćenih kroz sate i postupkom paralelnog prikazivanja putanje delatnosti svakog od centralnih aktera, priča vodi u Halifaks, luku Nove Škotske, kanadske provincije tada još uvek pod upravom Ujedinjenog Kraljevstva. U toku je treća godina rata, po mnogo čemu revolucionarna 1917. Mesto, na paradoksalan način više nego ikada pre, živi od brodogradnje, industrije oružja i izvoza neophodne pomoći svake vrste do udaljenih frontova. Iako šalje sopstveno ljudstvo u borbe, Kanada se oseća dovoljno izmeštenom i distanciranom. Ono što istinski zaokuplja njene stanovnike tiče se pozicije negde između, kolektivnog identiteta u izgradnji, dok se teži izmirenju samostalno shvaćene uloge pionira tog dela kontinenta i sticanja autonomije u odnosu na Veliku Britaniju. Dakle, radi se o prvom, spoljašnjem nivou presudnog pitanja definicije sopstvene prirode i svrhe, a koje zaokuplja svakog od glavnih likova.
Doslovno u sredini nalazi se i Penelopi Vejn, primer nezavisne žene na „muškom“ poslu, prema tome višestruko upadljive u očima okoline. Bližeći se tridesetoj, a budući neudata, potpuno je posvećena radu na konstruisanju plovila, neobično suzdržana i uspešna u održavanju samokontrole, iza čega bukti gnev prema ocu i prošlosti. Penelopi je osoba sa misterioznom aurom, donekle naslutivom kroz jedini sedi pramen u riđoj kosi, istovremeno privlačna i tom mračnom tajnom zastrašujuća za mnoge. Njen rad i dostignuća, uprkos zaslugama, najuža zajednica jednostavno nije u stanju da vrednuje, čak ni prihvati, usled okoštalih shvatanja mesta polova u društvu.
Junakinjin otac, privremeno umirovljeno vojno lice Džefri Vejn, reprezentuje oportunistu kome su na prvom mestu isključivo vlastiti interesi i mogućnost da se dobro okoristi situacijom. Zbog kraha na francuskom frontu i zamršenog nesporazuma koji je usledio, zla krv između njega i sestrića, Nila Makreja, dodatno je pogoršala odnose sa Peni, iako se tema prećutno zaobilazi. Nil, drugi najistureniji lik, lažno optuženi borac smatran poginulim, nečujno se vraća kući sa namerom da pronađe pouzdanog svedoka i dokaže nevinost. Njegov primer je uspela slika čoveka sa ozbiljnim posttraumatskim sindromom, koji, u potpunosti zaokupljen željom da ispravi načinjenu mu nepavdu, kroz grad (i život) promiče poput nesvesne utvare, velikim delom nezainteresovan za bilo šta drugo, uključujući tuđa osećanja. Uverljivo i dinamično su prikazani njegova prerana oronulost, paničan strah od prepoznavanja dok je „misija“ još u toku i kraći odsevi sećanja, kao spojnice sa ostalim pripovednim perspektivama.
Mate Đorđević: Svako stvaranje je odricanje (intervju)
Kao treći, najdopadljiviji i ujedno možda najtragičniji protagonista, Angus Mari je rano penzionisani major i vojni hirurg. Zbog povrede uglavnom onesposobljen da poziv obavlja na starom nivou, skliznuo je u alkoholizam. Uprkos razlici u godinama, Penelopi nudi iskrenu ljubav i bračno savezništvo, tako da ona postaje jedini oslobodilački faktor njegove namučene egzistencije. Sa svim manjkavostima koje ga, uostalom, čine životno uverljivim, Mari je rezoner radnje, posrednik između ostalih likova ma koliko se i sam nerado našao u situacijama koje ugrožavaju izglede na pronalaženje sreće i smirenja.
Među sporednim junacima posebno se izdvaja Penelopin mlađi brat Rodi, tinejdžer čija tačka gledišta pruža katkad ironijsku, drugi put duhovitu predstavu o društveno-istorijskom kontekstu i smeni generacija, sa novim pristupom daljem razvijanju kanadske zajednice. Njihove živote doslovno potresa, iz temelja izbacuje velika eksplozija do koje dolazi usled sudara brodova prevoznika municije. Faktografski zabeležena, odnosi na hiljade žrtava i dovodi do ogromne materijalne štete, katapultirajući i same aktere do brze spoznaje o vlastitom mestu u svetu. Time se, paradoksalno, iznova uspostavljaju poljuljani identiteti.
Ali, Maklenan ni tome ne pristupa predvidljivo ili makar „logično“. Njegova rešenja, tamo gde ih uopšte ima, ne zadovoljavaju sva čitalačka merila. Često deluju kao nezaslužena kazna ili nagrada za pojedine junake, dok su, zapravo, sasvim u skladu sa nepredvidljivošću i nesavršenostima ljudskih naravi, samim tim čineći njihove odluke nedokučivim. Iako s jedne strane odgovaraju tipskim modelima (Penelopi je žena ispred svoje sredine, ali ujedno praktično primorana na takvu „izmeštenost“ usled ličnog, skrivenog kraha; Nil je crna ovca porodice i mrgodni vizionar nateran da postane vojnik, pa zatim i odatle krajnje sramno isključen; Džefri Vejn predstavlja prototip beskrupuloznog industrijalca, a Angus Mari večito „najbolje rešenje“ i baš zato dežurnog gubitnika), sa druge strane su svi osobeni, predstavljeni kroz nekoliko nivoa posmatranja, tako da se i čitaočeva perspektiva stalno menja.
Uvedeni smo u priču o profesionalnoj, nacionalnoj, emocionalnoj krizi identiteta; incestu i prećutkivanju; teretima prošlosti; brojnim unutrašnjim trzavicama koje usporavaju, ako ne i sasvim podrivaju ličnost; o ratnom profiterstvu i usamljenosti usled iskustava koja ne možete ni sa kim da podelite. Date sudbine pisac ugrađuje u okvirni kontekst koji veoma brzo preuzima vlast nad svakim pojedinačnim slučajem, samo da bi ih izvrnuo na naličje i pomerio sa mrtve tačke, pa makar to bilo u smeru koji znači jedino nove neizvesnosti…