SVETLOST PRVOG ZRAKA – Buntovno o duhu i iskrenosti

O pesničkoj zbirci Svetlost prvog zraka Biljane Vujović u izdanju Glumbala iz Niša, 2020.

Čitajući stihove iz najnovije pesničke zbirke Svetlost prvog zraka Buljane Vujović nametnulo mi se ime futurističkog manifesta velikog Majakovskog Šamar u lice javnom ukusu iz 1913 godine. Britki i stameni stihovi ove talentovane pesnikinje govore istinu u lice javnosti koja kao i sve druge zemlje na brdovitom i tamnom vilajetu nazvanom Balkan pluta u mulju korupcije, nečasnosti, destrukcije, a što je najvažnije u blatu nekreativnosti i neperspektivnosti. Upravo je takva i sama konstrukcija stiha ove pesnikinje koja svoju duhovnu bol prenosi preko oštrih sentenci podeljenih na semantički vrlo zbite fraze s jednim ciljem: da otvore rane tranzitivne neljudskosti i distorzije.

Majakovski je pisao angažovanu poeziju ulazeći u satiru i sarkazam pa je kao multimedijalni umetnik nametnuo svoj stil i svoju je poeziju svrstao u najunikatniju poeziju dvadesetog veka. Biljana Vujović svoje buntovne stihove ne premazuje nikakvom humornom glazurom. Ona je izvanredno direktna i konkretna stavljajući na tacnu duboke rane društva koje nikako da mrdne od svoje mrtve tačke uzgajaći dosadnu i larpurlartističku umetnost najviše što može. Ali, tu se ne radi samo o umetnosti. Ova pesnikinja prodire u kancerogene zone samog društva, u mehanizam nepotizma i nepravde, u sve one katastrofične i socijalno opscene radnje koje teraju sa svog ognjišta sve one koje žele da napreduju, a da pritom nešto i doprinesu svom društvu.

Poeziju ove posve originalne i savršeno interesntne pesničke zbirke možemo da podelimo na tri dela: pesme koje se bave urbanom depresivnošću, pesme koje se bave umetnošću u očajnom stanju i pesme koje se bave duhovnim uništenjem društva. Vrlo je interesantno to što pesnikinja ne insistira na fizičkoj podeljenost svojih pesama nego ih ređa tako da se one ovaplote jedna s drugom stvarajući jednu tzv. pesničku studiju tranzitivnog ludila.

Najveće oružje Biljane Vujović, koja je jednako dobra kada piše i za decu i za odrasle, je iskrenost. Svi njeni stihovi su natopljeni bezuslovnom iskrenošću na čijem ogledalu mogu da se ogledaju sve anomalije o kojima govori sa velikim gnevom i sa velikom tugom. U ovim stihovima ne možemo da sretnemo setu zato što to nisu pasivni stihovi, nego su duboko angažovani i zato je tuga ono što se nameće kao eksterni osećaj i pored toga što se povremeno može primetiti i vapaj ka neizlečivosti od korova destrukcije na koju na žalost nisu imuna ni razvijenija društva od našeg.

Svetlost prvog zraka

„Prizma novog sveta“ je jedna od koordinate njene poezije. Stihovi kao žileti otvaraju trule damare društvene nepoštenosti iz koje izviru nepotizam i koruptivnost:

Uhvati se za svakodnevicu!
Uspostavi privremeni brzopleti red,
kao instant funkcioniše urbani svet.
Sanjaš poštenu podelu,
i pozornicu ,
dok rutinski vežbaš taj „ menuet“!
(Prizma novog sveta)

Neizbežna rima je samo podstrek za razvijanje vrlo impaktnog stiha koji ne možemo da zaboravimo i koji nas tera na razmišljanje pre svega o globalnoj negativnoj tektonici. Zato je hiperbolična atmosfera koja je prisutna skoro u svim njenim pesmama glavna vodeća nit po kojoj uticajne strofe (koje su guste i satkane upravo po terku velikog Majakovskog) se stapaju u jednu analitiku t.j. u filozofiju destrukcije na koju pesnikinja upozorava sve nas.

Razmišljajući globalno i pored toga što se veliki deo njenih stihova odnosi na ovo podneblje, Biljana Vujović okreće svoju umetničku pažnju i ka umetničkoј neinspirativnosti, ka samodovoljnosti i kiču kao velikoj laži koja sablažnjava gledaoca, čitaoca i slušaoca. Ona se u pesmi „Otvara se nova sezona“ ustremljuje na pozorište kao jednoj od najsintetičkijih umetnosti, govoreći vrlo konkretno i oštro o raspadu koji se, u stvari, tamo i najviše primećuje:

Glumački , retuširani portreti
i neukusni plakatski, fotošop paketi…
Sahranjene predstave
Veličanstveni su miraz.
Veliki je stvaralači i kreativni jaz.
(Otvara se nova sezona)

U pozorišnoj predstavi se sublimiraju i književnost i slikarstvo i muzika. To je posve hibridna umetnost koja traži i nadahnuće i veliku posvećenost. Biljana Vujović u ovoj pesmi upozorava na najcrnju politiku pozorišta koja ne samo što hrli u propast repertoara, nego i sahranjuje i instituciju što je najveći gubitak i za čoveka i za društvo. Ona se umetnosti obraća sa širokom i neobuzdanom hiperbolom koja je svojevidno poštovanje prema njoj i pored toga što se skoro sve pesme u ovoj zbirci zanimaju njenim tamnim predelima:

I kako se onda naziva sve to?
To laganje? Ulagivanje?
Prenemaganje? Obmanjivanje?
Kulturni kriminal?
Kulturni nokaut?
Ili je to možda moralni aut?!
(Ludilo je naš brend)

„Ludilo je naš brend“ je jedna od pesama koje se obraćaju ne samo umetnicima, nego i celoj društvenoj lestvici, svima onima koji kroje duhovni korpus sadašnosti, a koji nažalost nikad ne pomisle na budućnost, nego loše organizovanu sadašnjost brže-bolje vraćaju natrag u prošlost:

Doživotni urednici
Jeftini/ dežurni profesori,
nabeđeni pisci
koji su upisali
više nagrada
nego knjiga,
oni su
„društvena razbibriga“.
Anti stres je interes.
Nameštena su im
Žiriranja, selektiranja,
Pevanja, predavanja, sviranja…
Trgovina uticajem
Je u punom sjaju
Dobijaju oni
Koji im se prodaju.
("Ludilo je naš brend")

Naravno, Majakovski je sa svojom otrovnom poezijom bio trn u oku tadašnje Rusije, pa je tako ostao misteriozan razlog njegove smrti za koju se danas danas govori da nije bila posledica samoubistva. Pesme Biljane Vujović imaju vrlo dubok uticaj na društvene anomalije i verujemo da će i one postati trnje u očima zaslepljenim korupcijom i destrukcijom, ali da će demokratski procesi izaći iz stanja fragilnosti i da će se ove pesme shvatiti u najpozitivnijem smeru. Pesnikinja povremeno posvećuje i cele pesme globalnim nesporazumima i plesnjivoj korespondenciji sa prošlošću umesto sa budućnošću:

Civilizacija je izgrađena
u vremenu zakašnjenja.
Ljudi dremaju.
Pomireni sa sobom
i ovakvim svetom.
Ne primećuju, ne opterećuju se
ne pate za
gladnim, ostavljenim, zanemarenim detetom…
("Civilizacja kasni")

Njeni stihovi su na nivou sentence, na nivou misli koje ostaju kao citati kojih će se sećati ne samo čitaoci ove knjige, nego i oni koji će pričati o njima. „Civilizacija kasni“ je pesma koja je ovaploćena filozofijom i mudrošću, pesma koja je postavljena na samom kraju pesničke zbirke upravo zbog neizbežnog koda koji nije samo upozorenje, nego je i apsolutan poriv za promenu svetskih kretnji, za promenu duha i za vraćanje iskrenosti tamo gde joj je mesto: u ljudskoj duši.

Biljana Vujović svoju pesničku zbirku Svetlost prvog zraka konačno posvećuje ljudskom duhu zato što ona tačno zna da je duh jedini koji će spasiti ovaj svet od nesreće sablažnjavanja i sitnog profiterstva. Upravo zato što ona oseća da je iskrenost jedina teritorija gde se koruptivnost i destrukcija urušavaju i gde tok civilizacije kreće napred, a ne natrag ka prošlosti gde vladaju distorizija i beščašće. Svetlost prvog zraka podseća na jutro, na novi dan koji će čoveka konačno dočekati nasmejanog i čilog za nove uspehe i novu umetnost, a ta nada se provlači kao arterija kroz sve ove buntovne i oštre stihove koji će ostati dugo u našem sećanju.

Autor: Sašo Ognenovski

Share