Svetlana Velmar Janković: Ne pamtim ovakvo odsustvo nade

Svetlana Velmar Janković. Foto: Politika.rs
Svetlana Velmar Janković. Foto: Politika.rs

INTERVJU: Svetlana Velmar Janković, Blic, 04. 05. 2013.

Suštinsko pitanje današnjice je obnavljanje moralnih vrednosti, kaže u razgovoru za Blic Svetlana Velmar Janković, koja uskoro objavljuje novu knjigu, zbirku eseja „Srodnici“ u izdanju Matice srpske.

– Kada sam se opredelila da svoju novu knjigu esejističkih tekstova imenujem „Srodnici“, sećala sam se čuvenih Geteovih reči o „izboru po srodnosti“, pri čemu je veliki nemački pesnik podrazumevao izbor po duhovnoj srodnosti – kaže književnica. – U mojoj knjizi je više u pitanju duhovna srodnost po izboru. Pisala sam o našim književnim stvaraocima koje sam osećala i doživljavala kao duhovno bliske, bez obzira na to u kojem su vremenu postojali.

Naziv nameće i pitanje šta su, ko su zapravo srodnici (danas)?
– Duhovna srodnost ne poznaje granice u vremenu: svako juče izgleda jednako blizu kao i svako danas jer se međe između juče i danas srodnostima izbrišu. Pisci kojima sam se bavila pripadaju različitim istorijskim periodima, ali sam ih sve prepoznavala kao svoje bliske srodnike, i prilazila sam im s najdubljim poštovanjem i smerno, kao precima, recimo kralju Stefanu Prvovenčanom, ili s nastojanjem da ih pojmim kao pesnika Stanislava Vinavera ili savremenog multimedijalnog stvaraoca Vladana Radovanovića.

A koje su ključne teme, pitanja našeg vremena, naših, kako se to kaže, običnih, malih života?
– Suštinska je, za sve nas, današnja tema – ako je to samo tema – obnavljanje građanskih moralnih vrednosti koje su u velikoj meri urušene. Pritom mislim na moralne vrednosti srpskog građanstva koje se brzo stvaralo i jačalo posle 1878. godine, kada je Srbiji priznata državna samostalnost i nezavisnost. U tom periodu, koji traje nešto više od tri decenije, od 1878. pa do balkanskih i Prvog svetskog rata, građanstvo se oblikovalo, svakako i raslojavalo, ali se i učvršćivalo moralno u samoj kičmi sopstvenog identiteta. Ratne strahote su tu kičmu silno uzdrmale tako da se ona nikada nije potpuno oporavila, a onda je u punom zamahu, posle Velikog rata, stigao strahotni XX vek, naročito poguban za naš narod. U oluji nevolja našli smo se i u XXI veku, izgleda sasvim nespremni, ali i iznureni patnjom u svim njenim vidovima. Već dugo živim, ali ne pamtim dane u kojima su bila toliko poljuljana osnovna etička merila kao u sadašnjem našem času – energija nade se iscrpljuje, snaga opstajanja se do daske srubljuje. Ne znamo kuda ćemo.

Mesto, uloga i pozicija književnosti?
– Naša književnost je, pričinjava mi se tako, u neprekidnom uzrastanju, i to u sve većem ukoliko je zvaničnici odgurkuju na same rubove opstajanja. Još ne shvataju da odsecaju jedinu čvrstu granu za koju se drže. Ne da se pisana reč, svejedno da li traje u obliku štampane ili elektronske knjige: otporna je ona, ta drevna i savremena pisana reč, izdržaće i epidemiju opšteg nipodaštavanja umetnosti koja je u toku, ali je i ona prolazna, kao sve epidemije.

Vaš osvrt na društvene prilike, realnost, javnu scenu?
– Moram da priznam, iako to nerado činim, ali deluje kao istina što se ne može poreći: društvene prilike su očajne, realnost je zamračena odsustvom nade, kulturna javnost je odumrla pa, ućutkana jadom, tone u bezglasnu baruštinu.

Tatjana Nježić
Izvor: Blic

Share