U izdanju Nove nove poetike, nedavno je objavljena zbirka priča Suze u šaci Katarine Petrović. Knjiga sadrži moderne priče koje pogađaju u centar svojim direktnim temama i precizno izgrađenim likovima.
U ovakvom obliku pisanja bez posebnog uvoda autorka upada direktno u zbivanja i sažeto, jezgrovito i upečatljivo stvara sliku sveta, likova i događaja. Poetsko-prozna zbirka Suze u šaci Katarine Petrović, nisu ispričane samo priče o fiktivnim likovima nego u svakoj pomalo i o nama samima.
U ovim moderno napisanim redovima koji se ređaju od forme maltene crtice pa do priča koje bi se mogle svrstati u kraće pripovetke, težište je ponajviše na ličnostima koje otkrivaju svoje najskrivenije misli i osećanja, nadanja i strahove do same srži, podsvesti koja oslikava njihov bogat unutrašnji život. Odmah za njima kaska radnja, zbivanja i događaji koji još više motivišu njihove postupke i igru sudbine, ali izdašno nudeći sliku savremenog društva sa svim manama mentaliteta i sistema, u kojima, kako god nesavršeni i površni bili, nema druge nego da u njima baš takvima pronađu svoje mesto i živ(otar)e dogod im vreme i sudbina to dozvole.
Teme koje se u svakoj od njih razvijaju su raznovrsne, kao što savremeni život u svojim segmentima to i diktira, od međuljudskih odnosa, ljubavnih veza, relacija u poslovnom okruženju, preko birokratskog sistema koji guta kako zaposlene tako i one koji na njihovim šalterima traže bilo kakvu uslugu. Stanja u „Zemljici” kome se, zahvaljujući izvitoperenosti patrijarhalnog mentaliteta pomešanog sa „novom normalnošću” još dugo ne smeši „plava zora” pa do unutrašnjih proživljavanja, bežanja od istine, straha od okrutne prolaznosti svega što smo nekada bili, raznih vrsta neravnopravnosti, siromaštva i konstantnog trpljenja koje je utkano u vaspitanje kao mantra o kome, čak i kad ga svest odbija, podsvest uporno šapuće.
Priče su u zbirci podeljene u dva dela: Todora i strah i Verižnjača,koji ih na neki način grupišu odvlačeći prvu u stranu dubokih proživljavanja u kojima neretko dominira subjektivno, psihološko vreme,koje je različito od stvarnog, i događaja kroz reprodukciju čovekove svesti. Druga grupa čini realniji svet mana i vratolomnih pokušaja da se život živi onako kako bi trebalo, a ne kako se nameće. I jednima i drugima je zajednički motiv smrti koji provejava kroz veliki broj priča. Koristeći se činjenicom da „jedino smrt dolazi izvesno”, autorka gradi sliku sveta u kojoj se likovi prema njoj različito odnose, u skladu sa jačinom svog karaktera, duše ili naprosto straha, pa je jedni ignorišu verujući da se nije ni dogodila (Drvo života), drugi je doživljavaju kao nastavak (Verižnjača), treći kao nedostojanstveni kraj (Po Jovanu), a ima i onih kojima je dar herojstva (Beogradska zvona), svojevrsnog oslobođenja (Institut za brigu o pamćenju) pa čak i dobitka (Pismo Jaroslavu Hašeku). U onim redovima u kojima je put ka njoj posebno potresan, razblažuje se gorkim, ali ipak i zdravim humorom (Smrt, sahrana, pop, pevac i ja), ne bi li se napravila ravnoteža preko potrebna da bi i život dobio smisao. Možda baš zato priča (Fotografije sa putovanja) nosi jedan hedonistički odnos prema njemu i u svoj svojoj lepoti čini smisao kome se treba stalno okretati. Međutim, kako sam naslov zbirke govori, svaka priča u sebi nosi po jednu suzu, koja se još jače ističe baš zato što nijedna ne nosi njeno ime. U tom bistrom biseru naše duše leži ogledalo svega onoga što u nama i van nas pokreće svet i sam život – nemoć, bol, tugu, strah, suočavanje sa sudbinom, ali i sreću i lepotu pred kojom se one povlače kada se oko širom otvori za „kaleidoskop jakih boja” ne bi li ih sačuvao u njima zauvek, ako ništa drugo do trenutka kada suze ponovo zaprete da poteku – napisala je Jelena Dilber u recenziji knjige.
